Bitef

nim spravicama. PraVa reč za njegova ostvarenja jeste iluzija. Ta Ijubav prema iluziji, naročito se oseća u njegovoj scenografiji za Clémence de Titus u Velikom pozoriśtu. Polazna ideja? Nešto suprotno rimskim ruševinama koje suviše dobro poznajemo. Gledalac tako postepeno otkriva jedan nedovršen Rim. Međutim ako je verovati skicama, nije reč samo о delu jednog arhitekte; ima tu takode i nekih iluzionističkih efekata. Nije li u pitanju jedan od specijaliteta Toffoluttija, čije je obrazovanje smeša arhitekture i slikarstva? Kad je reč o neophodnosti da se nađe zajednički jezik sa rediteljem, to se samo po sebi razume... Naravno, za Don Żuana je trebalo pročitati nešto knjiga: istoriju tog vremena ili istoriju kostima, dela о pozorištu u vreme Luja XIV sve je to bilo obavezno i podsećalo na francusku malu maturu. Prethodno iskustvo u vezi s Molièreom stečeno je u posebnim okolnostinta jer je takođe bila reč o Don Żuanu, ali u nemačkoj verziji u bečkom Burgtheateru. Trebalo je, znači, ponovo pažljivo pročitati

originalnu verziju i biti svestan svih granica takvog poduhvata. Međutim, svi oni koji su ikad videli neku režiju sa potpisom Bennoa Bessona lako će razumeti da se suština dogada na pozornici i da se na njoj otkriva originalan predmet pozorišnog dela, a ne za radnim stolom, pa se neće pa iznenaditi. Za ovaj neobuhvailjivi (šik reč godine 1987) komád, Ezio Toffolutti nastoji da poštuje zamisao jednog autora koji se rado udaljavao od konvecija. Don Žuanova putovanja su u svakom prizoru obeležena drugačijim stilom, Otkrivamo podjednako siikana płatna - i daIje Ijubav prema iluziji - i pozorišne naprave i sve je to zamišljeno tako da služi glumcima i ne proizvodi isprazne efekte. Ova je koncepcija svakako po meri mašte oblikovane kod najboIjih učitelja - u datom slučaju u slikarskoj akademiji u Veneciji. Otud Ijubav prema klasičnim slikarima, kao što je Ucello ali i prema. .. Jacksonu Pollocku. Od tog slikarskog obrazovanja u podslicajnom gradu sledimo mu put na plakatama pozorišta Komedija

kad god je poslednjih godina boravio u Ženevi.. . □ Frank Fredenrich Don Žuan u svojoj iluziji Evő nam, u lepom iluzionističkom dekoru Ezioa Toffoluttija, čudne priče o doveku koji se ženio svakog meseca, Stvar, kaže on, između neba i mene, koju ćemo zajedno razmrsiti. . . Odbijena besmrtnost. Komád sa mnogo skandala, kritikovan u svojim prvim verzijama, ovaj Don Żuan ima znadaj društvene kriti-, ke. U svom radu sa glumcima Benno Besson to pokazuje sa velikom čvrstinom i otmenośću a da istovremeno ne žrtvuje ništa od onoga što to delo čini komedijom Intrige. Komedija pozorišnih dasaka . pod uticajem tradicije maski, com-

media deliarte, koja na scenu izvo,di uglavnom lukave lakeje i sínesbe i pobedničke idiote! U tom po(gledu Carlo Brandt je Zganarel koji zapanjuje zlobom i gestikulacijarna, dvoličnjak i »kontrast« gospodaru koga pokušava da podfažava, a istovremeno odbacuje. Gospodar, to je, prirodno, Don ■jL uan lično, raspusni slobodni misJilac, skeptičan i kao led hladan (Philippe Avron), vrlo dekadentan à la Luj XIV, naročito u prvom činti, ienski junak, lutak i marionêta u rukama Sudbine. Par Don Žuan -Zganarel čini suštinu Moliereovog delà. On donosi dve koncepcije sveta, koje su utoliko različitije ukoliko ta bit suprotstavlja materijalizmu svoju,.. nepsorednu posledicu: odbacivańje Boga i, prema tome, besmrtnost duśe. To je ulog u ovoj živoj, smešnoj i prefinjenoj predstavi. Prefinjenost, uključujući režiju i scenografiju, desto je na granici apsolutnog kiča. Takav obrl stvara lep efekt na nivou forme i glume ■koja nas podseća na pozoriśte, na njegovu mašineriju, njegove vatromete i iluzionističke predstave. Naime, ako Don Žuana čeka kazna

20

13171=1=