Bogoslovlje

литичког, можда, призрења, осетили су већ, осетили пред лицем целога света мужанство и мудрост владалаца Русије, која оживотворава њихову мишицу. А бедни Срби, и благочашћем и језиком, и крвљу, и усрђем, и свим, што саставља златне љубави савез, ближи од свију осталих, и заборављени сасвим!!! „Ти, који си ове савезе учинио и снаге им задахнуо, зар ћеш Ти попустити и оставите их да заборављени буду и од стране Александра Великог и да буду изгубљени до краја ? Или ули у срце Његово туту плача њиховог, и они ће већ постати срећни. Буди воља Твоја!“ У писму своме, којим je спровео цару вапај Стратимировића, Самборски, после осталога, о самој овој ствари каже : „Предузимајући далеки пут морем, будући стар и слаба здравља, ставио сам себи у дужност спровести Вашем Императорском Величанству нацрт митрополита српског народа, Стевана Стратимировића. Подвргавајући себе к стопама Вашег Императорское Величанства, заједно с њиме до суза молим, да не ставите у погрешку, што није потписано име састављача. Митрополит се није осмелио ово учинити, бојећи се, да главе лишен не буде“. Даље Самборски каже, како он лично зна овог митрополита и уверава господара Богом, који зна шта je у ерцу, да je он истинити и р # евносни пастир цркве и потпуно предан руском цару. Знајући из детињства најмилостивијег господара, као и то, да je он пријатељ рода људског и да je благостање, створено људима, најслађа пијћа души његовој, Самборски je без бојазни примио овај нацрт, и то не као политичар, него као служилац хришћанске цркве и највернији слуга, чији je сав живот посвећен у искрену жртву Његовом Императорском Величанству. Друго je писмо упутио Адаму Чарториском, који je тада управљао Министарством Иностраних Дела, у коме га моли, да преда императору писмо његово са приложении нацртом, који je он примио од словено-српског митрополита, и њему понавља, „не као политичар, него као служитель цркве, која заповеда учествовати у несрећи ближњих“. Оба своја писма написао je Самборски у Бечу 14-тог јуна 1804. године. За правилну оцену вредности Стратимировићевог предлога и српског устанка, бржи и у ширем обиму успех његов, судбоносно je било напред показано неруско и несловенско васпитавање Александра 1 и ондашњи баш најактивнији рад оног

55

Стевана Стратимировића план