Bogoslovlje

круга љубимаца његових, с којима je још као наследник кројио планове о унутарњем преображају Русије. То су били: H. H. Новосељцев, гроф П. А. Строганов, В. П. Кочубеј и Пољак кнез Адам Чарториски, како се говорило, „неофицијелни кабинет“, „просвећени људи“, најистакнутији представници ондашње руске аристокрације, одрасле на напредној француској литератури друге половине XVIII века. Убефени последоваоци рационалне философије, они су се одречно понашали према ономе, шго je народно. Они су у времену од 1801. — 18Ö6. године потпуно узсли били у своје руке Александра I, гледали на њега с висине, налазили да je он невешт, мекан и лењ, и да га, као таквог, не губећи време, треба запленити, док ихдр}ги не би у толю предухитрили. Сва су четворнца имали CBojitx идеја, али се, поред принципијалног слагања са осталима, Адам Чарториски сагласио на заједнички рад салю под условолл васпостављења Пољске. Такволю Чарториском, поред све честитости и напредности његове, великол! католику, дакле, дошао je у руке мемоар Стратимировића, у кол!е се даје илшератору здрава идеја за стварање једне нове политичке чињенице и прнродне, православие словенске савезнице Русији. И ако се, доследно вековној верској толеранцији представника Српске Цркве, Стратњмировић словенски изражава о Пољској, a састављач извода још га више ублажавао и изоставио навод о језуитшма, опет за Чарториског, поред опште слюлости Стратилшровићева плана, није пријатна била ни она блага констатација његова, да савезници и пријатељи Руснје друге вере и другог пле.мена нису поуздани ида би држава Пољска постојала и до оног времена, кад би Пољаци, као што су по језику слични Русима, били и једне вере с њима. Није му пријатна била ни она, мало подозрива, алузија, коју Стратимировић чини на њега, кад каже, да je на васпостављењу Српске државе дужан радити сваки свога господара искрени љубитељ, ревносни Русјанин, који je истинског словенског рода. За ослабљење илшераторова интересовања люгао му je послужити онај део предлога Стратимировићевог, по коме би се Турској за српске крајеве обезбедиле компезације у Азији, пошто je ова давно већ ушла била у сверу интереса Русије и на чијој je скоро граници, у Таганрогу, сам Александар I, идући за тим интересима, доцније и душу испустио. Онда, пак, сав заузет око стварања савеза за сузбијања

„Богословље“