Bogoslovlje

што смо рекли о јединству између поступака Чардаклије, плана Стратимировићевог и рада њиховог са Самборским, али прва je неоснована. Да Чарториски није ништа враћао Самборском потврђује и казивање Миленка Вукићевића, како je и оригинал Стратимировића и извод из њега видео у Архиви Мин. , Иностраних Дела у Петрограду 1 ). Дакле, није ни једно ни друго могло бита враћено Самборском. И мимо овог сведочанства о томе, блнзо je памети, да Чарториски не би могао бити оволико самовољан ни према обичној представци, упућеној цару, а камо ли према-овако важном документу црквеног поглавара, добро познатог у вишим руским круговима, a који се овим јавља као представник једног пробуђеног словенское народа, који je већ био устао на оружје. Уз то га препоручује сарадња у томе тако меродавне и цару интимне особе, какав je био Самборски, с којим je од детињства у преписци, а спроводи представништво Русије у Бечу. Одласком на боловање, а затим потпуним удаљењем Александра Романовића Воронцова са положаја државног канцелара, његов главки помоћник, Адам Чарториски, баш у овој 1804. години постао je министар иностраних дела, и, како сам каже, ушао у најистакнутији период свога живота. Као такав, он je идеје Стратимировића саопштио цару са тенденцијом својом, својих и царевих једномишљеника. Не само да je овим поводом водио разговор са царем о српској ствари, него je поред гье Чарториски спроводио и своје пољске интересе. У оном делу мемоара својих, који се односи на 1804. годину, он се исповеда овако. „Мој политички програм, чији je основ био правнчност и законитост, неминовно je водио и поступком васпостављењу Пољске краљевине. Али, да не би се прилагало управо к оним тешкоћама, које би имао срести овај нови правац дипломације, толико противан укорењенн,м идејама, ja сам избегавао изговарати име Пољске. Идеја њеног васпостављања истицала je сама собом из мога програма и оног правца, који сам ja хтео дати руској политици. Ja сам говорио само о поступком ослобођењу народа, који су неправедно лишени њтове политичке самосталностн; ja се нпсам бојао говорнтп о Грцима п Словенпма, јер елнчна мпсао нпје се украшала са погледнма м жељама

О Карађорђе И, 235., напомена 448.

58

„Богословље“