Bogoslovlje

стварним разлозима тражи заклон у наставном програму, а у „Катихезама“ истине само свој уџбеник и одобрење његово за делу нашу цркву. Интересантно je само знати, како je г. А. Живановић могао доћи до једног таквог синотског одобрења, за које не каже ни кад je донето ни под којим бројем; како je могао издејствовати такво решење пре изједначења наставног програма за све крајеве наше државе?! Други део ових приговора узима у одбрану концентричне кругове и Хербарт-Цилерову методу. Ту се г. А. Живановић, као што je већ поменуто, позива на распоред наставног градива „из рачунства“ и јубилеј О. Willmann-a. Само он и ту превифа оно главно. Jep рачун није наука о вери, па према томе ни оно, што се може згодно примени™ у области математике и, рецимо, језика, не мора важити за веронауку, историју, географију и др. предмете. Исти je случај и с немачким педагогом О. Willmann-ом и његовим јубилејем. О. Willmann je, под утицајем савремених педагошких струја, створио нову методу са три стушьа. Према томе он не пропагира Хербартову методу већ своју. Уосталом то je баш оно, што сам својим приказом, у најблажијој форми, и хтео да кажем. Ja сам хтео да упозсрим г. А. Живановића да не приказује концентричне кругове и Хербарт-Цилерову методу као последње научне резултате у области педагогике. Jep то, што je г. А. Живановић узео као основ за своје „Катихезе", било je на гласу, али у прошлом веку а не данас. Из овога, што je довде речено, г. А. Живановић ће и сам наћи одговор на своје питгње: Зашто нисам обарао педагогику пок. Љубе ПротићаР Али, да и ту не би дошло до неспоразума, ja hy му дати и одговор ; Пре свега што се прво издање педагогике г. Љубе Протића јавило онда, кад je Хербарт-Цилерова метода била у јеку, а друго што за њено најновије издање, није тражен приказ у „Богословљу“. Само мој приказ педагогике г. Љубе Протића не би био исти, што и приказ „Катихеза“ г. А. Живановића, jep je пок. Љуба Протић водно рачуна о новим, па и о најновијим резултатима педагошке науке. Што се тиче пак ишчуђавања г. А. Живановића на моје мишљење о комби нованој методн, .могу слободно рећи, да он неће, jep не могу претпоставити оно друго, да није у стажу да увиди, да комбиновање деде I и II разреда, ни у ком случају, не люже дати комбиновану методу, ако се с том дедом на једном часу обрађује једно исто наставно градиво само по једно! методи. Да би се нека метода назвала комбннованом нп е довољно да се при обради, н. пр. приче о створењу света, овако поступа; „Сада ви, децо моја из првог разреда, лепо знате Молитву Господњу. А с вама у другом разреду да о томе и не говорили jep ви то сви већ особито добро знате. Висте то и лане учили, а ево и ове сте године помагали у учењу првом разреду“ (К.

334

Богословље