Bogoslovlje

књиге само узгред спомињу на стр. 141, али га не цитирају, „Није могуће“, каже он, „да не споменемо још једном веома старо исповедање вере, које je познато под именем символа св. Атанасија Великог, које je уживало особито поштовање, поглавито у западној хришћанској цркви. У њему се, можемо рећи, са класичном јасношћу и тачношћу износи наука о различи и једнобитности трију липа у Богу, те о начину сједињења божанске и човечанске природе у лицу Господа Исуса Христа Али оно не припада ни св. Атанасију Великом, ни његовом веку. Без обзира на одсуство стварних сведочаистава о његовој аутентичности, већ сама његова садржина, која je уперена против несторианског и евтихианског лажног учета, говори за то, да он није могао постати пре V-ra века' (види његов Опытъ православнаго догматическаго богослов!я [съ историческимъ нзложешемъ догматовъ]. Т. I Изд. третье. 1892 г. стр. 63. упор. т. II стр. 452 —458).

Πρ. Τ. Tu шов

Одговор Г. D-ru J. Обершком. Г. D-r J. Обершки објавио je у Bogoslovskoj Smotri за 1933. бр. 1. годXXI. стр. 94. једну рецензију, или томе слично, на моју књигу „Социјални положај жене код старих Јевреја“. Разуме се да објективна стручна критика врло много помаже науци, када се пише са потребним познавањем предмета, струнном спремом и стварним примедбама, а у првом се реду захтева да се и само дело, о коме се говори, добро упозна. Но мој рецензент, изгледа, да се слабо руководи тима принципима. Jep je јако нудновата и карактеристична ствар, да се један јавнн радник који претендује на научност, па чак хоће да даје и своју сведоцбу о научној висини једнога дела, лаћа посла за који није позван, нити се у тему спремао, т.ј. да оцењује једну књигу која je врло далеко од тегове струке и научне специјалности. Jep заиста изненађује, када се погледа у Bogoslovsku Smotru, о каквим све ктигама и научним правцима г. Обертки не даје своју оцену и свој суд. Ту je оцена књиге г. Чеде Марјановића: Историја српске цркве (XX, бр. 1.), Драмеа: Дух доминиканског реда (XX. бр. 2), а одмах затим

184

Богословље