Borba, May 21, 1994, page 17

типик на

Апетја

Niko!a Todorović

jo u vrhu Srpske pravoslavne crkve, kako se zna, postoje različita, pa i sasvim suprotna, razmišljanja, prvi put se i javno povela polemika između vodećih ličnosti

smo „svi deca Božja“, vladika raško-prizrenski Artemije ocenjuje kao „neodrživu sa pravoslavne tačke gledišta” primećujući kako se i od drugih arhijereja mogu čuti političke izjave „sve u nameri da ispadnemo „demokrate”, „širokogrudi“. Patrijarh nameru svojih reči, kako odgovara, „prepušta sudu ljudi dobre volje i Boga“, odnosno političnost proceni „onih koji imaju više političkog smisla nego ja i onima koji ne smatraju da je „politika sve“.

Polemika je vođena u časopisu raško-prizrenske. eparhije „Sveti knez Lazar“, prošavši nezapažena od medija. Započeo je vladika Artemije u pretposlednjem broju kao odgovor čitaocu jeromonahu Simeonu koji je prvo podsetio da je patrijarh na Cetinju, posle službe, „govoreći u svojoj besedi o stradanju naroda u Bosni i Hercegovini - rekao da tamo-podjednako. stradaju Srbi,

treban „jer smo svi mi deca Božija“. Jeromonah potom i pita da li je ova „poslednja tvrdnja održiva sa pravoslavne tačke gledišta?” Poslednji broj časopisa doneo je patrijarhovo razmišljanje, zapravo odgovor vladiki. Vladika Artemije, koji važi i ja „jednog od najradikainijih u Crkvi“ svoju ocenu iznosi bez okolišenja pa odmah i kaže: „U novije vreme kada god se govori o toj nemiloj i tragičnoj stvarnosti izazvanoj ratom na prostoru bivše Jugoslavije, mogu se često

Е

SPC. Poznatu poruku patrijarha Pavla da”

Hrvati i Muslimani, te da je mir svima po- ~

NESUGLASICE | DECE BOŽJE

Polemika patrijarha Pavla i vladike

Vladika raško-prizrenski patrijarhovu izjavu da smo „svi deca Bozja“ karakteriše kao „neodrživu sa pravoslavne tačke gledišta“ a palrijarh uzvraća „sve što činim prepuštam sudu ljudi dobre volje i sudu Sveznajućeg i Svevidećeg Boga" |

čuti, u ovoj ili onoj formi, slične izjave-i od drugih naših arhijereja, koje teže nekoj „uravnilovki“, čak i pred Bogom, a očigledno sa veoma prizemnim ciljevima. Sve u nameri da ispadnemo. „širokogrudi“, „dcmokrate”, da se nekome ne zamerimo.

U suštini to su daleko pre političke izjave, nego ispovedanje vere. Međutim, često slušanje ovakvih tonova narkotizuje i nekrotizuje pravoslavno osećanje naših vernika i oni su svakim danom u sve većoj opasnosti da izgube osećaj razlikovanja Istine od laži, prave i lažne vere, poručuje vladika Artemije i podseća kakav je odgovor dao vladika Nikolaj (Velimirović) „na slične stavove kojih je bilo i posle Drugog svetskog rata”.

U svom pismu od 11. februara 1950. godine upućeriom jednom, tada, srpskom viadici, a povodom sinodske poslanice za Božić, on je, navodi vladika Artemije, napisao između ostalog i sledeće: „Ali, recite, sme li Sveti Sinod da greši u tumačenju Jevanđelja narodu? Ja sam često imao prilike da :5pravljam svoje sveštenike kada su govorili narodu: Bog je Otac sviju ljudi. — Nije tako. Bog je Tvorac sviju ljudi. A Bog je Otac samo onih ljudi koji veruju u Sina Božjega i u sinovstvo. „Koji se god odriče Sina, taj ni Oca nema, a ko priznaje Sina, taj ima i Оса“ (Е ја. 2, 23). 4

„Svi su ljudi stvorenja Božja i potencijalno sinovi Božiji“, prenosi vladika Artemije pismo vladike Nikolaja, „svete i budne savesti Srpske Crkve i naroda“ i nastavlja da citira: „Ali istinski su sinovi Božiji „oni koji Ga primiše i kojima se dade vlast da se nazovu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo, koji se ne rodiše od krvi... nego od Boga“ (Jov. 1, 12-13). Ova razlika između hrišćana i nehrišćana tj. između rođenih i stvorenih mora se naročito isticati u naše vre-

Zakonski predlog vojvođanskih raformisla, za razliku od predloga 5аvazne vlade, predviđa mehanizme manjinske samouprave i višestepeпе зидзке газће — od okružnog i Ustavnog suda do međunarodnih

organizacija

— pojašnjava dr Janča.

Sve to znači da države treba da svojim manjinama obezbede najpre njihovo izjednačavanje sa većinskom grupom, odnosno punu ravnopravnost, a zatim da manjinskoj grupi predvide i neka posebna prava koja štite karakteristike i obeležja manjine. Tu se onda dodaje dr Janča — nailazi na onaj problem: šta jeste manjina. Bilo je oko toga dosta sporova i na međunarodnom planu i ni do danas

nema neke idealne definicije, ali mislim da smo u zakonskom nacrtu RDSV došli do jedne sasvim široko prihvaćene definicije. Razlika između te i one koju pominje gospođa Margit Savović u svom intervjuu — pojašnjava dr Janča — je što ona pojam nacionalne manjine svodi na manjinsku grupu koja ima svoju matičnu (od nas priznatu) državu izvan naše, a čiji pripadnici žele da izražavaju svoje specifičnosti (a takvog pojma nema više ni u jednom leksikonu) ne precizirajući pri tome

ni koje su to specifičnosti. Mi smo opet — kaže dr Janča — pokušali da jasno kažemo da je manjinska nacionalna zajednica ona zajednica građana koji se od ostalih razlikuju po nacionalnoj ili entičkoj posebnosti i koji na teritoriji SRJ, odnosno republike brojčano čine manjinu, a da smo onda i precizno definisali šta su te posebnosti. Jasno je dakle, zaključuje

•

Janča, da pojam kojeg smo ovako definisali znači da se našim zakonskim projektom „pokrivaju“ sve manjinske grupe, da se dakie odnosi na svih onih 37 odsto građana SRJ, za razliku od zakona gospođe Savović koja izostavlja recimo problem Hrvata ili Muslimana i Makedonaca, ostavljajući to za neke buduće političke dogovore i međudržavna priznanja.

Sem ove razlike dr Dejan Janča skreće pažnju i na onu koja je vezana za takozvani

„katalog prava“. Ministarka je, naime, već iz-. _ javila da će „njen“ zakon zapravo samo popi-

sati samo ono što već postoji u ustavnim i zakonskim tekstovima, dok alternativni zakonski tekst, bez obzira na sličnost jednog i drupog „kataloga“ nudi ipak i bitnu razliku. Reč je o tome da se predviđa za manjine i pravo na samoorganizovarnje, što je i detaljno razrađeno u zakonskim mehanizmima.

No, tu se već radi o najvećoj razlici između dva zakonska koncepta i, kako kaže Janča, o poenti alternativne ponude. A to je da on leči boljku zvanu deklarativnost, uvreženu sklonost kada je reč o ljudskim pravima da se ona deklarativno proklamuju a da se ne donose i mehanizmi za njihovu zaštitu. Mi smo — naglašava Janča — hteli da manjinu učinimo aktivnim subjektima u utvrđivanju njenog položaja i zaštiti njenih prava i zato pred-

VII

me vulgarne propagande da su sve vere jednake, snižujući planinu u doline, a ne dižući doline u visinu planine”.

Shodno ovom odgovoru, zaključuje vladika Artemije, očigledno je da i stav NJ. Svetosti Patrijarha Pavla da smo „svi mi deca Božija“, koji se, na žalost, često čuje, nije održiv sa pravoslavne tačke gledišta.

Doživljavan u (manjem?) delu javnosti, ali i Crkve kao poglavar odveć blage prirode za ovo vreme, patrijarh Pavle pismo uredništvu časopisa „Svcti knez Lazar“ počinje navođenjem da se „već u Starom Zavetu, na prvim stranicama knjige Postanja, vidi da se ljudi nazivaju sinovima Božjim (1 Moj. 6, 2). Na Drugom mestu Gospodi naziva sinovima svojim ceo narod -Izrailjski (2 Mojs. 4, 22). Prorok David u Psaltiru iznosi reč Božju: „bogovi ste i sinovi Višnjega svi“ (Ps. 81).

Podsećajući, između ostalog, da i apostol Pavle objašnjava i govori o „dva SinOVstva“, patrijarh Pavle kaže: „Svakako, dakle, da rob greha ne može imati istu čast sa slobodnim od greha, te je jasno da bi izjednačavanje navedena dva sinovstva bilo krivo shvatanje i tumačenje Evanđelja; i da posle vaskrsenja. i vaznesenja Gospodnjeg, „svaki koji odriče Sina, ni Oca nema, a koji poznaje Sina, ima i Oca“ (1 Jov. 2, 23).

U ovoj stvari, treba imati u vidu da vaskrsli Gospod naziva Svojom braćom ne samo Apostolem, nego i sve paćenike i stradalnike u ovom svetu (Mt. 28, 10; 25, 40). Još i ovo. Da naše obraćanje ljudima kao braći po Bogu uvek je u potencijalnom smislu, da između mogućnosti da to budu, ali da li će tu mogućnost i ostvariti? Pa i hrišćanima, da li će kao iskreni sinovi i kćeri Božje, i oni i mi, održati se do smrti? Jer samo ko izdrži do kraja taj će se spasti (Mt. 10, 22), kaže patrijarh Pavle i zatim, svetov-

ativi

lažemo mehanizam manjinske samouprave. Ideja je ta da u onim opštinama gde su manjine zastupljene u nešto većem broju — recimo jedna četvrtina ili više opštinskih odbornika — da imaju pravo da uspostave manjinsku samoupravu. Pri tome, organi lokalne samouprave bili bi obavezni da zatraže mišljenje manjinske samouprave kod odlučivanja o pitanjima značajnim za ostvarivanje i zaštitu prava manjinske nacionalne zajednice.

No, osim toga predviđeno je da se manjinske samouprave mogu povezivati u veća, a ona bi se mogla osnivati za teritoriju SRJ, republike, pokrajine, opštine ili više opština, a da se veća mogu udruživati i u jedan širi or-

gan — savez veća. I sama veća i savezi, opet, ·

mogla bi po zakonskom projektu koji je ponuđen da stvaraju i svoje specijalizovane odbore koji bi bila stručna tela, recimo, za oblast kulture, obrazovanja, izdavačke delatnosti ili informativne. Konačno, sve manjine na teritoriji SRJ, republike, ili više opština mogle bi sazivati i obrazovati sabore, kao najviši oblik među ovim organima manjinske samouprave koji, doduše, ne bi bio hijerarhijski, već teritorijalni, koji bi dakle značio saradnju manjinskih zajednica na određeni način.- Četvorostruka zaštita

Čitava ta struktura organa manjinske samouprave — pojašnjava dr Janča — brinula bi svakodnevno o tome da se odredi, utvrdi i ostvari status zakonski predviđenih manjinskih prava. Međutim, ukoliko se desi da su ta

nim licima sigurno najinteresantnijim delom pisma, odgovara ·sasvim neposredno na političke ocene iz razmišljanja vladike Artemija:

„Sagledavajući stradanje naroda u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, sve unesrećene i ponižene i pred Bogom i pred ljudima, osobito one najnemoćnije i najnevinije, ne samo među Srbima, nego i Hrvatima i Muslimanima, i govoreći o tome sa žaljenjem, da li sam to činio iz poze i želje da sebe, srpski narod i Pravoslavnu veru prikažem pred svetom boljim nego što jesmo, kao što mi pojedini Hrvati i Muslimani pripisuju; ili to činim iz želje da ispadnem širokogrud, da se nikom ne zamerim, ргеpuštam suđenju svih ljudi dobre volje, a konačno sudu sveznajućeg i Svevidećeg Boga.

Znamo samo da će nas Gospod, na sudu Njegovom pravednom, ocenjivati prema tome kako smo saučestvovali i postupali prema Njegovoj „najmanjoj braći“, pa se trudim, ako nisam uzrastao do ljubavi, makar da činim po dužnosti koliko mogu, da se ne bih našao na strani onih kojima će Pravedni Sudija reći: Idite od mene prokle- | ti... Trudim se da to shvate i svi vernii da u tome pravcu upute svoj život i postupanje, piše još patrijarh Pavle i javnu polemiku, u časopisu raško prizrenske-eparhije „za duhovni preporod“ — „Sveti knez Lazar“, sa vladikom Artemijem završava:

„Da li su moje reči daleko pre političke izjave nego ispovedanje vere, ostavljam da to procene oni koji imaju više političkog smisla nego što ga imam ja. I onima koji ne smatraju da je „politika sve“, što god čovek kaže ili učini nego za koje važi princip SV. apostola Pavla: Ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1 Kor. 10, 31) i koji i u politici tako postupaju“. prava uskraćena ili ograničena, u tom slučaju smo predvideli mehanizam sudske zaštite. Jer ništa ne vredi proklamovano pravo ako ne može da bude zaštićeno ukoliko je povređeno. A ono se uvek štiti sudskim postupkom. Najviši mehanizam sudske zaštite je Ustavni sud, a mi predlažemo da se njemu mogu obraćati i tela manjinske samouprave, ali i svaki pojedinac pripadnik manjinske zajednice podnoseći ustavnu žalbu. Zavisno od značaja prava i njegove zaštićenosti, naravno, tačno je precizirano za koji deo manjinskih prava se može obraćati Ustavnom sudu, a za koji okružnom. S tim što poslednju reč u ovim sporovima pred okružnim ima Savezni sud jer je predviđena odredba po kojoj je revizija uvek dopuštena, te da o njoj odlučuje Savezni sud.

Ali, sem ovih mehanizama zaštite manjinskih prava kroz manjinsku samoupravu i sudsku zaštitu predviđa se i još jedan sistem zaštite kroz posebna tela u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti koja bi se po zakonskom projektu reformista obavezno formirala. Reč je ne samo o posebnom Ministarstvu za manjine pri vladi, već i predviđenom formiranju posebnog Saveta za pitanje nacionalnih manjina, pri vladi kao i odgovarajućoj komisiji i fondovima pri Saveznoj skupštini. To bi dakle već bio četvorostruki sistem zaštite manjinskih prava, ukazuje dr Janča, da bi najveći stepen u toj zaštiti predstavljala mogućnost da se manjinske nacionalne zajednice i njihovi pripadnici mogu radi zaštite slobode i prava neposredno obratiti međunarodnim organizacijama i telima. Precizirano je i da zbog јова ne mogu snositi nikakve štetne posledi-

е.