Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК Св. 1 и 2

Стр. 22

мјера, него глупа и проста идеја иадмоћија над | другијем, што је својствено само простом и неваспитаном човјеку. При том, свештеник треба, да у својој пристојности, углађености према другима буде и озбиљан, јер не доликује његовом звању, да под плаштом своје пристојности, углађеноети и умиљатости ма пред ким било, пузе улагива се и удварава, него да у првоме реду, он сам високо штује и уважава своје звање и достојанство, пак да и према тако узвишеном свом звању достојанствено и приказује се људима, како у свом опхођењу с њима, тако у свом говору, дјелању, ходу пак и у самом ношиву, дочим и сама ношња или одјећа свештеника упада у очи људима, ако није према његовом достојанству пристојна и чиста. Ова пак не треба да прелази границу, пак да се свештеник облачи у богате, кићене и шарене хаљине, јер би тијем показао, да је раскошан, сујетан и горд, а никако смирен, као што доликује његовом светом звању. Свештеник, који хоће да вијерно служи свом задатку, не треба да у животу свом буде занешен за добитком ни да је користољубив, јер она страст помрачава ум свештеника и порађа у њему порок среброљубља, којије штетан и по душу и по тијело сваког уопште човјека, а нарочито пак свештеника, који је упућен на то, да мисли и осјећаје своје обраћа к небу и небесним створовима. Свештеник треба да зна и пред очима увјек има, да његова служба и пословање није као служба и пословање војника, који за новац служе; није као посао и радња трговца и обртника, којима је цијел спекулација и материјални добит.већ да је његова свештеничка служба и пословање најблагородније,најплеменитије и најузвишеније дјело, те убијеђен о томе, нека се задовољава само онјем, што му парохијани (нуријаши) могу у приликама да даду према прописаној тарифи.Никако пак да их ради себичне користи упјењује и прецјењује у исплаћивању обреда и служаба, које је за њих обавио, јер би у том случају изгубила своју важност и сама служба и пословање свештеника и сматрало би се као извијестан извор или средство кличном материјалном унапређењу дотичног свештеника на уштрб другијех. Ушљед тога св. Апостол Павао препоручујући Тимотију, да се са мањим задовољава ако жели у служби својој ићн за правом побожности, вјером и љубави—каже: „А кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо задовољни. А који хоће да се обогате, они упа-

дају у напасти и замке, и у многе худе шкодљиве жеље, које потапају човјека у пропаст и погибао. Јер је коријен свију зала среброљубије, којему неки предавши се зађоше од вјере и на себе навукоше муке велике (I. гл. VI. 8—11.) Треба уз то признати, да је сваком на земљи тешко и управо не могуће служити два господара, пак тако не може ни свештеник у једно исто вријеме да служи Богу и мамони, односно Богу у својој похлепној страсти за добитком. јер би онда по ријечима св. Писма, на једнога мрзио, а другога љубио, али једноме волио, а за другог не би марио. (Мат. VI., 24). Наравно је, да би свештеник кроз то довео себе у опасност, којом — преко пророка Осије и Малалије — пријети Господ нерадљивијем свештеницима у смислу и духу цркве, божијег закона и св. свог звања са ријечима: „Кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке ; кад си заборавио Бога својега, и ја ћу заборавити синове твоје". (Ос. IV., 6.) „Ако не послушате и не ставите у срце да дате славу имену мојему . . тада ћу пустити на вас проклество". (Мал. П. 2.) — Ето тако пријети Господ онијем свештеницима, који забораве на Бога, а раде и служе прп том у прилог својијех стварнијех интереса држећи ваљда, да су земаљска добра за њих пробитачнија и кориснија, и да их само усрећити може злато и сребро, а не оне врлине, које од њих захтјева ап. Павао, и по којима се сваки правн свештеник мора да равна у животу свом. Држећи се тијех прописа св. ап. Павла, морамо још и то истакнути, да свештеник у свом животу не ваља да је славољубив и частољубив, јер је ова страст ненаситима, као и страст користољубија. Славољубив ичастољубив човјек увијек више себе прецјењује, него што је у самој ствари оцјене достојан; он претпоставља своју славу свакој другој слави и готов је ради привидне славе и слијепог частољубија свог удварати се, ласкати и понижавати пред већима од себе, пак више пута и бесрамно лагати, опадати и криво свједочити нротиву свог ближњега. Овакове неподопштине ннпошто не служе на дику и понос једног разумног и увиђавног човјека, као што мора да буде свештеник у животу свом знајући по св. Писму да : „сваки онај, који се сам подиже понизиће се, а који се сам понизује, да ће се подигнути". (Лук. XV[II.. 14.) Према томе свештеник у животу свом мора