Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 38

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

интање, рече: .. кроз тај је прозор убоден коиљем св. Димитрије, кад су га овдје мучили. Под гробном плочом види се на сриједн са стране: руиица и унутра суха црна земља. Сагнув се, да боље разгледам, Дервиш врло озбиљно навали: „узмите од те земље, понееите, нека вам се нађе; ова је земља света. ЈПта му драго да вас заболи унутра, метните мало од -ње у чашу воде, ттијте; одмаха Ие вам тгроИи. Многи од свијех вјера доходе, и узимају од ове земље, којом се, ЈВожјом тгомоИу и • овога свеца, шмажу." Заиста, узех једне прегрштн, и понесох, као спомен, с гроба св. Димитрија. Дервиш са свијем чичеронски: „ видите ли овај иамук ? — жена, која с муком рађа, чим се оиаше овијем концем. без муке роди. Ја знам много жена: хришЛанака, туркиња и од других закона, које су се овијем памуком ослободиле од тешкога рађањаВидећн Дервнш, да ја не хитам, да узмем од тога памука, као што узех од земље, рече :

„чинн ми се, да сумњате у ово, што вам исаричах о иамуку." Одговорих му: „ја сам, иоштовани чувару гроба овога великог свеца, драговољно саслушао све што сте ми иричали, и за то вам лијепо захваљујем. Ко с таком вјером н поштовањем чува гроб св. великомученика Димитрнја, и он ће њега од зла чувати, и добро ће му бнти на другом свијету. Али ја немам ни жене ни дјеце; те ми тај иамук не треба. Да га узмем и без потребе носим, могао бих га гдје нехотично заборавити, н тако се огријешити." Дервиш очевидно задовољан, подиже десну руку на чело, и рече: „ добро мислишЗа тијем ме допрати до врата, и ја му на растанку пружих добре руке. Кад погледа у руку — весело потрча за мном вичућн : угур — „алла-х! угур — аллах /" Биоград 1890. год. Н. Дучић, а р х и м а н д р и т.

Писмо рмањских калуђера ив прошлога впјека. Саопштио Димитрије Руварац.

Знајући, од какве су историчне вриједности стара иисма, и како се пе ријетко из најобичнијег писма може да сазна нешто што је вриједно знати, држао сам за нужно објелоданити у овом листу једно писмо Рмањских калуђера, писато у манастиру Рмњу (Хрмњу) 20. децембра 1780., тадашњем горњокарловачком владици Петру ПетровиКу. И ако је о манастиру Рмњу до сада писано и у Чапловићевом дјелу 81аУОгпеп II. 19., у коме је назван Сћегш1ја, 8гегт11; у Фрасовој „Торо^гарШе с1ег КаЉћкћег М111 Шг-Сггепге" 41. 164, у којој је назван Егтат; у „Матици" за 1867. 806. 830., у „Српском колу" за 1882. бр. 1., у „Шематизмима православне митрополије и Архидијецезе Дабро-босанске", гдје је назван Ермањ; у „Годишњици Николе Чупића"

II. 259., гдје је назван Рмањ; у „Старинару српског археолошког друштва у Београду", 1889. књ. I. 6., гдје је назван Рмањ: о манастиру Рмњу, Сћегт1ј-и, 8гегтП-у, ЕгтаЈп-у, Ермању, или као што се у „Гласнику" VI. 82. назива Зерње, у ,.1 ^гасу Истине" за 1885. бр. 6. Ирмле, Хрм.1,а, у „Истини" за 1888. 297. Хрмља, у опису „манастира Лепавине" од В. Красића Армн, Армија 78, а на страни 19. Рмна (манастира Рмна), \~ „Љетопису" за 1880. књ. 123. П1. Чрмље, а у „Славјанским извјестија" за 1890. бр. 16. Чермлија, п Ваничековој, 8рес1а]д'(^с1п('|]1:е с1ег МШШг§тепге" I. 77. 8егтИ, не зна св гтак ништа шуздано, ко га јв и кад сазидао. Како се и у Шематизму „Дабро-босанске митроиолије" наводи, да је Ермањ добио име од Хермана Цељског (Цпли,)