Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 43

Прво пастирско иисмо православног епископа далмаТ11IIСКО-11С г ГрИ ј СКОГ. НИКО Д ИМ, ио божјој милости иравославии еиискои далматииско-истрпјскп, иречасиоме клирл' п свему православном народу епархије своје, мир и благослов од свемогућега п благога Бога.

Наетојањем позваних чињеника, доброта и милост 1Беговог Величанетва нашег витешког Госнодара, Цара и Краља, поставила ме за поглавицу иравославне далматинско-нстријске епархмје, а свети синод буковинско-далматинске митрополије саопћио ми је благодат архијерејства, и тијем ми повјерио врховну духовну управу овом епархијом, да пречаени клир руководим у вршењу свештеничке његове службе и да вјерни народ упорав.хам на пут спасења и да га учим свему, што је добро и поштено. Велика је и тешка архијерејска служба; велика је и страшна одговориост са јвом скопчана. Као многогодишњи учитељ у задарској богословији, ја сам имао прилике, да дубоко и свестрано проучим ту службу, да схватим узвишеност и тежину њезину, а уједно и одговорност, која лежи пред Богом и пред људима на ономе, који прима на себе ту службу. Кад се почело говорити о могућности, да се мени повјери та служба у овој епархији, ја сам стрепио размишљајући, да ли би ја кадар био достојно засјести на архијерејски прнјесто, да ли има у мени довољно снаге, да би могао савјесно одговорити свима дужностима, што су са том службом скопчане, да ли имам ја толико знања и вјештине, колико треба, да се потпуно постигне епископски позив. Воља Царева, надахнута божјим промислом, ријеши моју службу; » ја, покоравајући се тој вољи, казах пред олтарем Бога живога, а пред светим архијерејским збором, који је призвао на мене небеску благодат, да се примам службе, која ми се повјерава. Казах да је се примам, али одмах јавно исповједих своју слабост и зебњу, да ћу кадар бити поднијети терет, што ми сс налажс, и покорно замолих великодушну помоћ преосвештенога збора. Ово исто псповнједам сада пред вама, љубазни клире ове епархије, драга моја у Христу браћо и помоћници моји послужби; исповиједам ово н иред вама, Богом дарована ми мила паство моја, дични православнн српски народе горњега

Приморја. Исповиједам своју слабост, исповиједам своју немоћ. Много се од мене данас тражи: тражи се, да будем врховнн учитељ вјере и морала у повјереној ми епархији; да будем првосвештеннк, те да ја п све подручно ми свештенство достојну жртву Богу приноснмо за спасење свију ; да будем архипастир, који има да мудро води клир п паству, и да у свему право управља; тражи се од мене, да будем свјетлост свима, да будем свпма огледало свију хрншћански врлина. Стрепим и сада, кад је благодат Духа светога па мене сншла, прп мислн о страшним п великим дужностима, које сам, као епископ, на себе примио. Али тјеши ме вјера у божји промисао, који, изабравши мене слаба и пемоћна за оруђе своје, упоравнће етопе моје по премудрости својој п ојачаће малу снагу моју на елаву цркве свете. Тјеиш ме даље то, што ми високопреосвештени архијереји наше митрополије, моја старија у Христу браћа, обећаше великодушно своју помоћ у свему, што се тиче добре уираве и духовнога напретка ове епархије. Тјеши ме за тијем иоуздање, што имам у свијест пречаенога клира ове епархије, који, ироникнут узвишеношћу своје службе и потребом, да се својски и озбиљно ради на њиви Господњој, како би она најбогатији плод донијела, знаће и хтјеће доћп ми на уерет и усрдно ми помагати, да најбоље одговорим опћем нашем свештеничком позиву. Тјеши ме најпослнје потпуно увјереље што имам у енисходљивост вјернога народа према мени и мојој немоћи. На први глас мог именовања за епиекопа, потекоше ми са свију крајева простране ове епархије стотине брзојавних и писмених честитака од евега евештенства, од манастира, од парохијских црквенпх стараагељства, од одбора, који управљају добротворним закладама, од угледпијих грађана евију наших главнпх мјеста; дичне црквене опћине Задра, мог одсадагањег сталног мјеста борављења, и Шибеника, мог родног мјеста, такмише се међу еобом, која ће ми свечаније изказати радост своју; високоштовапа господа