Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 60

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

прочитао цио увод, видио би чему га то спрема па би тек онда могао свој суд изрећи, т. ј. је ли то спремање ие потребно било и запгто, с којпх разлога? Даље, фалпла му је моћ схваћања, јер није разумио оно што је прочито, даље фалило му је п зпање, јер у оцјени поједини тачака одвајао се од предмета не остављајући никакве свезе са њим, те у више при.тика обратно доказивао и доказао баш оно што ннје хтјео; на посљетку није био ии безпристрастан, јер је у више прилика друкчији смисао дао мојим изразима који се никако не могоше опако разумјети, како их он претстављаше. Да докажем ово. Мој чланак почео сам овако: „Сва Божија створења имају на овом свјету нзвјссну задаћу, н ништа на овом свјету не постоји, што не бн било НОДЛ05КНО вјечним божијим законима". Овакав ночетак јасно доказује и не треба објашњавања, да ја нијесам ппшући овај чланак гледао на цијелн свјет филозофским гледом, гато у осталом не би предмету самом ни најмање удило, п то тим мање,. што у данашње вријеме не само да филозофија као наука није забрањена свештеницима, него се шта више захтјева и од оних, који се искључиво свештепичком позиву посветити жеље, да неколико разреда, — а негдје и пјелу — гимназије сврше; а да гимназије још у нижнм разредима полажу у младеж основ филозофског посматрања васпопе — држим, да није нужно да доказујем. Но без обзнра на ово, почетак мога чланка ипак јасно доказује, да ја мојим чланком нијесам филозофск1[ иосматрао овај С15Јет. Кад сам дакле овако почсо, како се онда може разумјети оно, што сам таком почетку непосредно надовезао, и које гласи: л све долази на евјет, живи, бори се и т. д. и на посљетку свега нестаје, по некнм сталним, вјечним непромјенљивим законима". Ја сам говорио о овоме свјету, као што се види из горњег, гдје сам то поменуо два иут, па и мој израз: „п на иошљетку свега нестаје „никако није израз једногневјерника, које ми злобно потури г. Јелић, јер се пе односи на онај него на овај свјет, на ком је све пролазно на ком п човјека, ма да је по образу и подобију Божијем створен, ипак нестаје „па оспову неких вјечних закона." Овај израз није независан од горњег почетка мога чланка, него шта више са почетком сачињава један период, па би само злоба или иезнање могли пронаћи у овоме недосљедност, т. ј. да у једној разгранатој реченици са бого-

словског прелазим на филозофско становиште. А што употрјебих за законе Божпје израз „неких" те ме због тога г. Јелић са професорским тоном поучава, да закони Божији не могу бити „неки", прнмјећујем, да г. Јелић или није хтно илн није имао моћи да мало дубље промисли о умјесности и оваког израза, јер да је о томе дубље промшпљао сигурио не би то питање ни додирнуо. Ријеч „неки" јест замјеница, коју употребљујемо, кад хоћемо да изразимо неку неодређеноет, па говорећи дакле, о вјечнпм сталним законима Божијнм, нећемо се огриј ентити ни најмање, ако се послужимо и таквим изразом. Наш разум је ограннчен II ми законе Божије знамо и појимамо само д јеломнчно и то у толико у колико је потребно да Бога познамо, те да га достојно узмогнемо овдје на земљи прослављати. Па према овоме дакле ријеч „неки" у оваким и подобним приликама, не само да нпје омаловажавајућа него је, управо рећи умјестна. Овако је дакле г. Јелнћ пропратио увод мог чланка, па пошто му је замјерио и опширност, о којој сам већ поменуо, дужност ми је, да и о томе неколнко ријечи проговорим. Подужим уводом мога чланка, била мп је намјера та, да претставим нашем сеоском свештепству иеторијски развитак потребе проповједања. А да томе циљу доспијем осјећао сам, да морам ноиздаље Почетп, те да, пратећи развитак човјечанства, цроучпм напоредо околности, у којима су се разни сталежи у народу образова.1и, као и узроке пропадања моралности. Па проучавајући те узроке, уељед којпх човјечанство морално надаше, доказах неопходност проповједања. Ову неопходност поткријепих и дужношћу нашом свештеничком, ношто нам је та у аманет повјерена самом главом наше цркве Госиодом Исусом Христом. Толико ради објашнења због мог мало дужег увода. А шта је хтио г. Јелић и какву је намјеру имао са мојим чланком јаснб је, јер му је већ у почетку и ие ирочитав га потписао смртну пресуду: „ . . . . Не знате лн, да мало квасца све тијесто укисели" (кор. I. 5—(3. Рим. 11: 16). Прелазећи на оцјепу самог чланка пребацује ми г. Јелић недосљедност, коју ваљда нико осим њега неће ту пронаћи. Рекао сам ово: „Вјером се стичу душевна блага, а моралношћу омогућава се друштвени живот овдје на земљи. Вјера и морал јесу двије чињенице, којесенедаду раздвојнти,