Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 160

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

у манастир Тријебањ, и да ће му очи проћи. (Спасоје имађаше „бијело" на очима). Уз тој још прискочи и честити отац Христифор, те одлучисмо — ако Бог да о Цвијетима на Тријебањ. Баш, и ако нијесам имао намјеру обаћн тај манастир, али ме причање г. јеромонаха о поменутом манастиру, толико занесе, да бијах готов одмах поћи, јер ми рече, да ћу важних старина видјети, које ја баш радо и испитујем, те саопштавам у по који српски лист. Истина, нијесам никакав археолог, или старинар, да се у томе добро разумијем, ал' што знам, то и мећем. Дан по дан, дође п онај час, кад нам требаше поћи. Коње смо већ имали, а у бисагама спасојевпм, нпје фалило „руменпке", велико-мученице секе", једре бунске рибе, а и оне „женске муке — пите" Рекав: „Збогом!", пођосмо у 2 г / 2 сата по подне пут Буне. Пут нам бијаше врло угодан. Златпо сунашце шиљаше своје топле зраке на нас, тихи вјетрић попухиваше, а умилно појање раденика олакшаваше нам пут. За 1 х / 2 сат стигнемо на Буну, а отален уираво убавом Ходбнном, кући ходбинског „главара" Савве Стевпћа, јер нам рече преподобни г. Хрпстифор, да ће нас тамо чекати, па ћемо отален заједно к манастиру. Тако и би ! Дошав к „главару" нађемо тамо „нашег оцу", јер „главар" тај дан славл>аше „крсно име" — ту „српску славу". Уљегнемо унутра и честнтамо Савви и „стопаници" му њихово „свето крсно име", па се са свакнм упитамо за здравље и сједнемо. Истом, што смо сјели, а ево ти „домаћина" с великим ибриком каве, те нас њоме послужи, а кашњс вином п остадом „крсном ђаконијом". Чисто <'и могао примјетити, да се брат Савва весели, што смо га походплп — макар и узгред о његову крсном имену. Е, тако ти је брате Србе п Сргкињо селе код нас о крсном-имену. Та и иновјерду су тај дан врата отворена, а камо ли пе би била брату Србу! Па тек, колико уживаш, кад чујеш опе крсне здравицс: „у добар час", V „бољи час", у „славу св. Троице", за „здравље брата домадара, домаћина", за „живоначалног крста'', „сужњнх и невољних" н т. д., па онда гуслање јуначких срнских пјесама (у чему се Херцеговци п Босанци особито одлпкују), е, онда чисто уживаш, чисто те нешто диже у више сфере Српства и лпјепог нам ггравославља. Али, на зкалост, канда и у томе попуштамо, па мјесто нашег лијепог крсног имена, славимо некакове

имен-дане, рођен-дане, како је то добро примјетио пречасни госп. Васа Поповић, прото, о чему је у једном броју нашег вриједног „Бос.-Херц. Источппка" од ове године и проговорио, разјаснио нам важност крсног нмена и преклиње нас да славимо крсно-име, а манемо се некакових новотарија. Боже дај да ријечи г. проте уроде добрим плодом и не остану „глас вопијушчаго в' пустињи." — Нека ми не замјере штов. читаоци, што се мало од свог циља удаљих, али ме на то и нехотице наћера моја српска жеља, да се и ја придружим ријечима вриједнога оца проте, те закунем сваког брата Србина и Српкињу сестру, да не попушта од своји лијепих народних обичаја, а особито слављења крсног-нмена, тог знака нашег лијепог Српства Захвалив се даклен усрдно брату Саввн на угошћењу и пожелив му, да много љета буде славио своје св. крсно пме и пра-праунуцн након њега, пођемо с нашим обљубљеним г. Христифором даље. Сад већ не могадијасмо на коњима ићи, јер је пут узбрдит; дадемо коње калуђереву ђаку Аћиму, а ми полагано пјешице уз брдо. Више од г / 2 сата ишли смо уз брдо, чему смо се ми Херцеговци и научили, а и занимљиво причање г. јеромонаха, па старине Спасоје олакшаваше нам пут. Превалив тај крш, сиђемо у долину — зелене Дубраве, кроз које смо пуна два сата јашили, и које су нас својом романтичношћу чист.о занијеле. Та у кршној Херцеговини свега можеш наћи и крша н романтичних предјела. За ове китњасте Дубраве рече ми „оцо" да су „во времја оно" биле својина славних Милорадовпћа, а сада прппадају некаквом Аеан-Агићу. Прошав 1 „зелене Дубраве," за Ј / 2 сата стигосмо на манастир Тријебањ, ту славну задужРадоја Милорадовића. Пошто смо касно дошли у вече у манастир, то га не могох разгледати, него оставнх за сјутра, а одмах пођемо у цркву, целнвамо икоиу Вознесења Госиодњег, а г. Христифор отпоче „вечерњу", гдје сам ја за „налоњом — пјевницом" пјевао, а „оцо" ми помагао. Пошље „вечерње"', одемо у калуђереву ћелију, гдје нас ибрик каве дочека, коју по истилаху попијемо, а мало кашње устанемо и молимо се Богу, па за вечеру. Пошто је овај манастир одаљен од села, то се не мо:ке ту ништа наћи за јело, јер ни дућана ту нема, то извади из својих бисага старина своју брашњеницу, а опет