Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 44

— А за што ти, брате, не сијега кукурузе на пољу ? То је добра ствар: здрава храна и пића за стоку. — Не могу, све би покпдали и развукли још док су зелени. — И то је истина, јер код сељака не влада свуда поштење. — А за што ти за сваку па и најман>у ствар идеш к власти или судцу, или биљежнику? — За то, што никоме не вјерујем: не напигаем ли, како смо уговорили, пропадогае моји новци. На ријеч нико нигата неда и не вјерује. Тако је сада вријеме: за ' све је потребно писмо. Мало је истине на свијету. А Христос је увијек учио, да се само истина говори: „А ја вам кажем: не куните се никако; ни небом, јер је иријеетол Божји; ни земљом, јер је иодножје ногама његовијем, — нека буђе ваша ријеч: да, да; не, не; а што је више од овога, ода зла је и (Мат. 5, 34. 35. 37). Поставимо себп оваково непромјен>.љиво правило: нигда и ничим не клети се међу собом, пе богмати се, не признвати узалуд свето име Божје, увијек говорити једину само истину, увнјек држати задату ријеч. И има Хришћана, који свето држе тај Хришћански закон. Они се нигда не куну. Трговци имају стално одређсну цијену за своју робу, свој не велики погатени проценат, и нигда никога они не обмањују, робу показују према цијени: за већу цијену — бо.љу, за нижу — логаију. Код њих нема никако цењкања (погађања). Узмеш ли, — плати, а не узмеш,. одлази из дућана. И таки трговци брзо се обогате: муштерија зна, да има посла са погатенијем човјеком па вигае купује од њега. На нашијем сајмовима Цигани и Жидови продају старе коње под младе: пи-

тају пх неко вријеме са зоби, помијегааном с кречом, пораскаљају им зубе усијаним гвожђем и куну се свијем на свијету, да су то млади коњн. Г1а и наши сељаци научише то од Цигана и Жидова. Кадкад, да брата се.пака превари, наш се.л,ак договори се са Циганином илп Жидовом, који продаје, на примјер, краву, као да ће ју он купити. Ево га гдје се погађа; Цигаиин или Јевреј зацијени одвећ скупо, он се руга н.ему, али се одма стане и пога^ати, а послије као да не ће. Виде други, да је он већ нудио толико, па се и они упусте у пога|јање, а Циганин или Јевреј се позива на варалицу, говорећи: зар нијесте чули, колико ми је опај нудио. Он зна, какво је то марвннче. И ево га опет долази, па јога негато примеће, а овамо пема ни потуре у џепу. А да јоиг боље превари сељака, Јевреј цуне варалици коју круну. И тако све почива на пријевари и на лажи. Нође ли варалици за руком да превари другога, он се тијем још хвали. Продао је ћораво кљусе под здраво; купац касније опази, да је кљусе слијепо, иште натраг новце, а продавалац му замазује очи говорећи: „зар ти нијеси видио гата си купио? У осталом, очи нијесу ни нужне, — живина ие ће читати, само кад добро иде!" И ево мјесто пребацивања варалици — смијех по цијелом вашару. — Покушај, да тобож из забуне дадеш такоме човјеку мјесто једне форинте — петицу, не ћеш ни оком тренути, а опа ће већ бити у његову цепу, и даће ти потврду врху једне форинте. Између стотине такијех не ће ни једатт рећи: „ви сте се преварили: то је петица!" А прође ли поред цркве, он се и прекрсти, а то значи, да он и не мисли на то, да је тат. Ако нађе изгубљену ту^у ствар, многи и не мисли, да је треба вратити: то је, веле, моја срећа! Није тако