Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2 »

Б.-Х. ИСТОЧНЖК

Стр. 4б

било код нас у старо вријеме. И ма како да је ружно гопорити о томе, ипак је нужно говорити да се зло искорјени. Родитељи треба да уче своју дјецу, да никада не лажу, не варају, не краду, да буду од ријечи. Лаки добитак лако пролазп, и доносп срамоту, А што горко, у зноју лица свога, зарадиш, на томе почива благослов Божји. Ако будеш тако учио дјецу из малена, научићеш их корисноме раду и би ће од њих добри, поштени л.удп. Нијемци се хвале вијерношћу и њемачко ноштење постало је пословицом. И ми треба да стечемо таку славу, да и о нама говоре с таком хвалом. Нека лаж не буде за нас искуством као код ошуех народа, који су се евојпм хпл»адугодпшњнм жнвотом научнли и сродили се с тијем злом, већ нека она буде за нас стидом и СЈ >амотом; нека ријеч наша буде тако стална, да можемо на њој саградити п кућу, а да се не порушп. То ће бити и, даће Бог, скоро ће бити. Просејета ће донијети собом. 10. Штедљивост. Док је човјек здрав треба да мисли, да се може разбоњети, и када се разболп, увјериће се, како је скупо здрав.ве и како га треба чуватп, да се не изгуби. Ко је изгубио вид, тај зиа, како је скуиа свјетлост. Ко је преломио руку, како он занпди ошпта, који пмају здраве руке! Тако бпна и са нашом зарадом п иашијем имањем. Кад у нас иде све напрпјед и кад господарство наше цвате, треба да се сјетимо, да, може бпти, није далеко црпи даи, кад не ће ништа уродити нити ћемо ■ пшта зарадпти, већ ће требатп живјети из готовине, коју смо раније спремили, да избјегнемо глади и дугу. \

Говорећи овдје о штедљивости, држим, да ће врло згодно бити, ако наведемо укратко животопис Венијамина Франклина, који је био врло штедљив човјек, и првп издаваоц доброга и поучнога календара. Отац Франклинов био је у американском граду Бостону сапунџија; он је имао једанаестеро дјеце, ме|у којима је Венијамин бно мјезимац. Венијамин је био врло даровит дјечак, но отац, због сиротиње, нпје га могао дати на впше науке, већ га је сам научио само чптати и писати, да га каснпје даде на занат. У ону штампарију, гдје је био млади , Франклин примљен, често је долазио по послу један ученн господин, и дознавши за необичну даровитост новога шегрта, давао му је за читање разне књиге, које би он, преко дан забављен послом, читао само ноћу, и по недјељама. Учећи сам, много је што — шта научио, и покушавао је сам ппсатп, но при том се трудио да тако пшпе, да сваки па и неуки његово нисмо читати и разумјети може. Отарији његов брат, заслужившп нешто иара, науми издавати часопис; Венијампн је ппсао у тај часопис члаике, али се није потппсивао. Ови читаоци бијаху усхићени неговијем чланцима: јер су тако једноставно п тако умно бнлп написани. Но кад је под члаицима Венијаминовијем било потгшсано његово име, брат његов из завистн посва^а се с њим и он. раставшп се с братом, оде у Њујорк. Овдје ннје Франклнн могао наћн посла те је био прину^ен да оде на 700 миља морем у град Филаделфију. Но и окдје не могаше никако иосла ваћи. У својој невољи написа он писмо своме зету, иресгављајући му" евоју невољу п своју жпву жељу за радом. Иисмо је то било тако умно напи-