Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 265

С е свЗ ј КО ило ј настаде сва!^а, тучњава н немир. Старији брат бијаше врло стрпљив, но кад пакости пријеђошс гранпцу, изгуби н он стрпљење. Млађи брат прод,1де Јелреју своју половину куће и половпну гувна. Јевреј пријави своје право на куповину, но старији брат не пусти га ни у дворигате. До^е до парнице и ова се вођаше шест година. Суд не даде да се руши кућа, али пресудн да се дијели „гувно" п штага.1,. Треба знатп, да се парнице не свршују тако лако, јер их адвокатп завлаче. Тако је било и овдје. Адвокати узеше све, и обадва брата тако осиромашише, да су морали продатп очипску земљу. Старији брат у најбољим годпнама полуди од туге и жалости. Нико их не могаше измирити због неодољиве злобе млађега. М пјј се не поврати у ту кућу, док пијаница не изгуби сво своје имање и оде к Жиду за слугу а жеиа с дјецом — у бијелн свијет. Така је моћ страсти гњева. Желимо ли ми (а има ли кога ко не жели?) да живимо са свима у миру, треба прије свега да се научимо чувати мир у нама самима, т. ј. научити се, да се ничим не узнемпрујемо, већ на све да гледамо с хришћанскијем сиокојством. Како често шгдимо, да се добри сусједи, који су увнјек живјели у миру, због најмањег и врло незиатног случаја иогр^ују најгаднијим ријечима, због дјетета или због какког пнлета, и увијек нарушавају свети мнр. До тада добри сусједи не похођају више један другога, ако су сретну не ноздрављају се, у несретнијем случајевпма мјесто сажалења и помоћи пзражују своју злурадост и, што је врло често, на саму исповијед пду с гњевом у срцу на брата својега, и на самој смртној постељи пе кају се. Бива још гр^е: гњев родитељски, као нашљедна зараза, прелази с кољена на

кољено. Има хришћана неправославннјех. код којпх ма каква увреда вуче ужасну освету; гоне пенријатеља на сваком кораку, докле га не убију. То је позната богопротнвна нехрпшћанска „УепЈеШг" (освета), коју многн често на смртном одру оставља у нашљедство сродницима и прпјатељима својима. Код југославена, Срба, Хрвата, на против постоји обичај „нобратимства", т. ј. савез двају или внше пријатеља, који се један другом завЈетују, да ће своме побратиму бити на руци у свему и, ако буде нужно, не пожалити ии свога живота. Побратими и њихова дјеца сачињавају као једну породицу, помажу један другом трудом својим, имањем, бране свуда част и славу блнжњега. А што је у самој стварн цијело Хришћанство, ако не свеопште побратимство, свеопшти мнр, свеоишта љубав у име Христа, началника мира, Човјекољуица?! К'о зна обусгавити своје страсти, ко, тако рећи, закључи мир са самим собом, тај ће прије свију признат бити мнрољубивим према другима. Гдје живе људи. тамо бива свађе, тамо је нуждаи и суд. Ево гдје треба да се испуне ријечи Христове „ Елаго мирољубивима, јер Ис се сиповима Божијима назвати^. Мп сами треба да никога пераздражујелш, никоме да не досађујемо, не изазивамо сиађе, век да са сваким живимо у љубави, да никога не врије^амо, напротив, као што учи св. апостол Павле: чашЛу јсдап другога всЛсг чгсните ", па и кад нас други увриједе да будемо стрпљиви, снисходљиви, спремнп да опростнмо уврједу н да не враћамо зло за зло, већ добрим да побјеђујемо зло. Узвиснте се на висину нстинитога Хрншћанина, незаборављајућн молитве, које дневно молимо: „н оирости нам дугове наше, као што и ми праштамо дужннцнма нашима!" А ако виднмо