Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 266

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

гдје се другп сваЗ^ају. не говоримо: нека се свађају, шта нас се они тичу? — већ настојмо да познамо узрок њпхове сва^е и ако је могуће пзмирпмо их. Врло се често прпмире такови и како нам годи назпв мпрољубивије, којп ће се назватп спновима Божијима. А ако нам са искренијем пашијем ријечима не пође за руком да пх измиримо, а ми се онда помолимо за њих Богу, да им пошље мплост своју п омекша срца њихова. Постоји код пас обичај, да нико не може приступити св. исповиједи п причести о Ускрсу, које с ким у свађи. Посвађанн обнчно заборав.ваху у свето вријеме поста сву уврједу, пружају један другом руку п у знак измирења пољубпли би се и тек бп онда ишли на св. исповпјед. Сјећајући се ријечи Сиаситељевијех о жртви, која се прииоси на олтар, да она није Богу угодна, ако онај, којп ју прииоси, има у срцу мржњу на брата својега и да би сјетивши се да је у завади с ким, оставио жртву своју и отпшао да се пзмири с брато.м, — дужнп смо мп опростити сви.ма одчузца њихове уврједе, и тек онда нћи и пзмирити се с Богом. Но не догађали се мсфу тијем често, да по неки Хршпћанин, живећи у завади с ближњим својим, без претходнога измирења с њим, приступа к исповиједи, и на пигање свештеника, да ли се је оп помнрио с братом својим, извињује се: не могу ја пћи к њему, да се измирим, јер ја нијесам њега, већ он мене први, увриједио, или — ја сам старији од њега, он треба да к мени приђе, а пе ја к њему. Не, браћо, така извина није ништа дру го, већ скривена злоба, која треба да је далеко од хришћанскога пмена. Ако је блнжњи твој првн дао повода свађп, зар нијеси дужан н ти као п он тражити ирилику, да му пружиш руку, забора-

вивши на уврједу ? Тп ћеш поћи к њему, и збацпћеш тешки камен са срца свога. Ако је твој противник мла^и од тебе, ти, као старији, буди паметнији, реци му, да си дошао к њему за то, да с чистом савјести примиш Тијело и Крв Господњу. Настојећп да живимо у миру са свима, тиме се старамо и о сопственој нашој срећњ Нпшта није иријатније од мпра у кућама нашима и са свима, којп су око нас ближе пли даље. Више пута впдимо биједнога човјека, који горко заслужује кору хљеба, но погледајмо га, и он је весео и сретан. Он нема нп једног непријатеља, у бпједној кућици његовој влада мир. Сама једпоставна храна и чиста водица чува његову снагу и здравље, сан га кријепп; он устаје с вјером у Божију помоћ, молп се пскрено, смјело узноси поглед и срце к Богу, јер га савјест његова не кори ни због чега и у душн је потпуно сретап. Но подај другоме мнлионе који има зло срце-и тражи сва1)е, па га питај, је лн он сретан, и за стално ћеш добпти одговор негатпван. Несита душа страда од постојане бриге да још внше угоди мамону на поштен или, све једно је, на непоштен начпн, н премда се тијело ваља по свили и самету, душа му страда у адском огњу, који одгонп сам са веђа његовнјех. Жалосио је, кад нема код човјека мира у срцу! Тамо обично нема нн домаћега мира, него је сумња, завист, злоба, пакост. Сама пајизбранија јела и сама скупоцјена впиа на раскошнијем столовнма не могу одагнати унутрашњега црва, који разједа срце његово. Само онај, који има правп мир у себп самом, жели то благо и другиМа. Свето Писмо препуно је жеља мнра свима онима, којп вјерују у Христа, Началника мира. „ (Јлава и част и мир свакомо који чини