Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 268

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

хтједе бјежати, но вођа јој Милтијадес рече: „Грци! ие бјежимо, већ сви једнодушио дочекај.мо иеиријатеља. Ви сте дужви да спасете слободу и част Грчке". Ријечи те распалвше Грке на необичио | јунаштво. Они ударише на ненријате.ља, који, не гледећи на јачу своју силу, поче узмицати и спасавати се на лађе. У луци заметне се на ново жесток бој. Грци хтједоше отети лађе и спалити их, а Перзнјанци бранише их јуначки. Миого се перзијанске крви тада пролило и Грцп отеше неколико ла^а. Појави се необични јунак Кииегирос. У мраку, кад се непријатељска ла!;а отискивала од бријега, задржа ју он руком; Перзијанци му је одсјегсоше сјекиром. Он ухвати лађу другом руком, но и њу одсјекоше. Но он задржа лађу зубима, уздајући се у помоћ својих другова, но и глава му паде под сјекиром. За десет година послије пораза Перзпјанаца на Маратону, син Дарпјев, Кееркс. обнови рат с Грцима још с већом војском. Сгсоро два милиона војника крене се преко саграђенијех мостова к обалама Тракије и, прешавши Македонију и Тесалију, зауставииЈе се у клапцу Термонплском, тражећи пут у равиицу, гдје је под војводом Леонидом сабрана чекала шака грчке војске. На1;е се пздајица Ефијалт, који подмићен, показа Перзијанцима пут, те ови нападоше са двпје стране грчке јунаке. Борба бијаше ужасна, у којој падоше сви Грци са јуначким својим вођом, а не дадоше се живи у руке непријате.ву. Но поред свега тога, Перзијанци не освојшпе Грчке. Н>пхову флоту спали Темистокле иод Саламином, а Павзаније и Аристид разбитпе им војску, и Грчка остаде слободна. Како су велико јунаштвб показалн и Срби у борби с непријате.вима, пока-

зује српска историЈа од најстаријих па до најновпјнх времена. Но јунаштво се иоказује не само на бојном ио.ву, гдје с'е крв лије. Може бити јуиаштва, често већега, и у духовном свијету. Побнједити унутрашаега непријатеља, сопствене своје страсти, потчпнити тнјело под власг духа, жртвоватп своје земаљско добро ради добра ближњих и устрајати у такима подвизима до краја живота, — то је јунаштво, које стоји на истој виспнн са јунаштвом на бојном пољу. Представите себн човјека, којн је од младостн своје привикао се на. раскошан жибот , коме се клањало на хи.л,аде људи и вршили његове заповиједи, код кога је свак!; даи доносио ноке раскошн, нове веселе пријатеље, измишљене скупоцјене гозбе, н на један пут тај најразмажени човјек одрнче се свег^ и тражи насладе впше врсти — у молитви, у посту, у служби ближњима својима. А такнјех примјера бијаше доста у Хрншћанству. И у свагдашњем нашем животу колико видимо примјера јунаштва у борби са ужасном судбином. Свето Писмо прпча нам о страдањима Јова, о п.еговом јунаштву, с којим је сусретао све уда]>е судбе. Такијех Јова било је у сва времена, има их и даиас, који не могу да одану од разнијех сградања. Најњежније чувство љубави веже родптеље с дјецом; ради дјеце жртвују они све и њима се веселе впше, него икаквом благу овога свијета. Какџб је јунаштво нужно такијем родитељтша, који одхраншие до десетеро дјеце здраве, у сграху Божпјем, у побожпом жпвоту и, кад мисле да су на врхунцу земаљске среће, виде, како немилосрдна смрт граби једно дијете за другим, већ одрасле. Зар мало треба јунаштва ту, да се поднесу сличнп ударци судбине и да се не поколеба у вјери у Бога, који шаље