Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 267

добј)о" , пише апостол Павде к Римљанима (2, 10). „ Како су красне ноге онијех који доносе глас за добро" (Рим. 10, 15). „ А Бог мира са свима вама " (Рим. 15, 33). „А Бог мира да сашре сотону иод ноге ваше скоро " (Рим. 16, 20). „1/а мир дозва нас Тоеаод Бог " (1 Кор. 7, 15). „ Не Бог, Бог бцне, пего мира и (1 Кор. 14, 33). „ А даље, брапо, радујше се, савршујше се, ушјешавајте се, једнако мислите, мир имајте: и Бог л>убави и мира биКе с вама и (2 Кор. 13, 11). .,// мир Божпји, који иревазилази сваки ум, да сачува срца вагиа и м-исли вагие у Тосиоду Нсусу "' (Фил. 4, 7\ Мир Божији желили су вијернима и другн свети апостолн. као највеће земаљско добро, од чега нема за човјека ништа драгоцјенијега. Но ма како да је скупоцјено благо мпра, ипак пма у људском животу случајева, да се, поред најискреннје жел>е, сачува мир, показује немогућим. Ни лупеж, нп разбојник, нп паликућа, ни клетвопреступник, ни клеветник, ни пијаница, који одбацују закон Божији и само траже згодну прилику да натруне ближњему, нијесу у стању да ируже руку к миру. Такове нећеш задобити лијепом хришћанском ријечи, коју они исмијавају, онн се, као и неразумна животиња, боје само батине. И сами хумани народи не могу а да не казне иреступнике, да их учине нешкодљивима за људско друштво. Тешко је на свијету живитц с људима, који одричу нашу светињу, цркву Божију, који пступају из ње и војују протнв њој, заборављајући, да су з^ све, што они знају, обвезани само црквп — матери н просвјетитељицп нашој. А данас пх има доста, коју врпјеђају цркву и иапуштају вјеру својнјех прађедова. Не устајати против таковијех заблуђелијех синова значило бтЈ, оставити отвореиу рану на тпјелу. Св.

Јован Злауоуст пнше за таке људе, да ће се „мир само онда учврстити, кад се окужени одсијеку, кад се завадљиво одијелн. Јер н љекар само ће онда спасти .дијелове тијела, кад одсијече од њега нензљечиви дио, и начелник ће повратнти мир, кад једномшпљенпке, који зло снују, распрши. Јединство у зшшљењу ннје увијек добро: и разбојннци су сагласни" (Злат. на Мат. гл, 25). Заволпмо мир, да заслужимо високо 1ше синова Божијих! Нођимо стопама Спаситељевијем, који нас је научно својим примјером ираштати све уврједе. Мпримо оне који се свађају, колико је могуће, а за оне, којн мрзе мир Божији, молимо се, да се обрате на пут правде! 21. Јунаштво. Код свију народа сматрало се јунаштво највећом врлином. Оно се сасгојп у томе, да је човјек желећи достнћп највпши циљ, готов на сваки рад, запреке, тшчега се не плашп, ни за губптак својега имања, нн за свој жпвот, носећи га радо у борбу с непријатељима. Код незнабожаца сматрало се за највећу маст, изгубити главу на бојном пољу за отаџбину. Захвално потомствс подигло је такијем јунацима сиоменике н иоштујењнхов спомен, а кат-кад су, шга више, и обожавали своје јунаке. Из незнабошке древностн биљежимо само два прнмјера иеобичнога јунаштва, којима се прославпше претци једновјерннјех нам Грка. Грци су бнлп малп народ и раздијељен је бно на дијелове, пезавпсне један од другог, којн морадоше пздржати навалу многобројне персијске војске при Дарију. Године 490. до р. Хр. дође до боја пзмеђу ова два народа на пољу Маратону. Када је малобројна грчка војска увпдила безбројну перзнску сплу,