Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7

Стр. 271

ради самог богослужеља. Но сада је Хришћанство у лицу првога хришћанскога императора Константпна великога засјело на пријесто римскијех ћесара и постало владајућом релпђијом у римској империји. Главни повод. да се сазове ^асељенски сабор, бијаше јерес Аријева, који бјеше свештеник у египатском граду Александрпјп. Он бјеше човјек учеван, али бјеше врло гордељив п своје ћуди. Настојећи да доведе у сагласност учење о св. Тројици с јединством Божијим, најпослије дође дотле, да је дрзнуо одрећи Божансвеност другом лпцу св. Тројице — Сину Божијем. По Аријеву мпшљењу — „Син Божији, био је ништа внгие, него највише, најсавршеније створење Божанства, посредством Кога је постао свијет. Ако се друго лице и назнва у св. Ппсму Сином Божпјпм, то никако не по природи, но по усиновљењу". Александријски егшскоп Александар настојаше с почетка, да благим начпном уразумн Арија. Па када разлози убјеђења његова осташе без успјеха, и јерес се А[шјева поче из Александрије ширити по околнијем градовима, то епископ Александар свечано одлучи Арија од цркве. Арије се удаљи у ГЈалестину. Овдје га узе у заштиту пријашњи његов школски друг, Евсевије епиекоп Никомидијски, који је пмао уплива на царском двору. Помоћу Евсевијевом јерес се брзо распросте и евуда породи раздор, несугласице и немир. Да би се учичио крај нередима, заповиједи цар Константин, да се сазове васељенеки сабор пастира црквенијех. Сабор буде свечано отворен у граду Никеји, у присуству самога цара, у дан педесетнице, која је 325. године пала 19. јупа. Сабор се саетајао из 318 најзнаменитијих св. отаца, међу којима су двојица била изван предјела римске империје: један епископ из Перзије а један из Скитије. Оци овога сабора бијаху познати не само са свога добродјетељнога живота, но је у њима, као и у апостолима, еијала Божија сила и Божија премудрост Христова, Кога су св. оци прославили својим страдањима и животом. л Они", говори св. Златоуст, показаше и велику мудрост и одважност: то показују сва дјела саборска. 0 мудрости њихогој свједочи нзложена тада вјера, која је затворила уста јеретицима, и као непомична стијена одбила све спљетке њпхове, а о мужанству или одважности — гонење и несаглас-

ност међу црквама, које је тада баш престало. Као храбри војнпци, који су подигди небројену множину трофеја и који су пребољели силне ране, дођоше тада са свију страна представници цркава, носећи на себи знаке Христове и показујући мноштво мучења, која трпљеше они због исиовиједања вјере. Једни од њих проповиједаху о рудокопима и о страдањима која тамо претрпљепре, други о лишавању свега имања, неки о глади, а неки о честом бичевању. Једни показиваху изломљена ребра, други изубијана леђа, неки избодене очи или ма какав други дио тијела, кога су били лишени ради Христа" 1 ). Између њих особито је био познат Павле, епиекоп Неокесаријски, ком су за вријеме гонења Ликинијева руке усијанијем гвожђем опечене биде, и Пафнутије Тиваидски, којем су гонитељи вјере изболи десно око и сатрли кољено лнјеве ноге. Бзега је Константин велики особито уважавао, често га је за вријеме сабора призивао себи, грлио га н за вјеру, избодено му око љубио. Бијаше међу њима чудотвораца, као што су: светнтељ Сппридон Трпмифунтски са Кипра, Јаков епнскоп Ппзибијски из Месопотамије, Николај архиепископ Мирликијски, а сви су они у опште били људи мудрп, благочаетиви, ревносни II богољубиви. Обличивши и осудивши Арија за његове нечастиве мисли о Сину Божијем, св. оци овог сабора разјаснише и } ади руководства васељенске цркве нзложише у првпх осам чланака символа вјере допуњенога послије на другом васељенском сабору, апостолско учење о св. Тројпци — о Богу Оцу, као створитељу свијета и сведржи, тел 3 у, о Господу Исусу Христу, другом лицу св. Тројице, о ком иеповиједаху, да је Син Божији, Јединац, рођен од Бога Оца прије свију вијекова, свјетлоет од свјетлости, пстинити Бог од Бога истипитог, несатворен, једног бића с Богом Оцем и Створитељем свега, да се ваплотио, распет био, васкрсао, васнесао се на небо и да ће опет доћи са славом, да суди живпјема и мртвима, и о св. Духу. Тако јо сабор тај био васељенским богомудрим проповједником божанствене славе пресвете Тројице. једпносуштне и нераздјел.иве, а на по се славе Христове — као Сина Божија и Богочовјека. До никејскога сабора било је то учење — тако рећи — раеијано по цијелом свпјету међу Хрпшћанима, који су се Ј ) Златоуст. слово против Јуд. Ш, 3.