Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

В .-Х. источник

Стр. 135

Па шта је то крет, и зашто је неопходан он нама хришћанима? Крст тај саетављају свакога рода незгоде, тешкоће и невоље, које нас сналазе у зкивоту, особито тада, када се решимо ићи путем савеснога испуњавања зеповести Господњих, — зкивети по духу наредаба и захтевања јеванђелских. Неопходан је тај крст нама хришћанима стога, што се сва задаћа нашег земаљског живота састоји у томе, да би се могли у току живота свога очистити и исправити. Ми смо наравно болесни: нама је потребно да против болести радимо, слично обичном лечењу, или пећи, или сећи, а то како може бити без болова? Ми можемо да се отргнемо и избавимо од ропства некријател.а јакога, а то како може и бити без борбе и рана ? Ми смо дужни да идемо у наточ својим грешним наклоностима: а то како можемо издржати без незгоде и стешњења ? Да, браћо, крст је неопходан за нас, као посљедоватеље Христа Спаситеља. распетога за нас на крсту. То је истина света и непреложна, и сваки од нас заиста носи крст свој. Само нам је потребно знати и умети да носпмо крст свој тако, како би нам послужио на спасење, а не на погибао и времениту и вечну.

Па како да носимо крст свој па да нам послужи на спасење наше? 'Гроба да га носимо без роптарва, с великим трпљењем и преданошћу вољи Божијој. „Узевши крст, говори један од учитеља црквених, узевши крст, дужнисмо ићи путем вере и врлине, ићи безпрестанка, ићи за својим Спаситељем, руководећи се Његовим примером и заповестима, ићи, не обзирући се натраг ка пређашњпм грешним навикама, не зверајући на све стране, ограђујући се без престанка смирношћу и молитвом" (Инокентије Архиеп. Херсонски). Тако носити крст свој — значи ићи путем спасења — у рај. Друкчије сав живот могуће је да пати и страда под крстом, и после смрти да погине на веки. Па носи, љубазни брате Србнне и Српкињо селе, носи и подноси великодушно одређену судбину, бори се мушки и јуначки са страстима и жељама, иди са трпљењем путем обвезаних за тебе дела, трудећи се да достигнеш у безметежни крај одлучнога предавања себе у вољу Божју. А то је тајна епасоноснога крста. Амин. У Митровици 1896. Прерадио и говорио: Глигорије А. Николић, свештеник.

0 снетковању жетве. Превео с њемачког Милан Поповић, богослов II. год.

Умножио си народ, а нијеси му увеличао радости; али ће се радовати пред тобом као што се Р а ДУ1У 0 жетви. Дакле чак у старо доба било је вријеме жетве — вријеме радости; и то је заиста сходно природи човјечијој. Ради тога тај се обичај није промијенио ни до дана данашњега, ма како да су се и остале навике и обичаји могли од тада промијенити. Јер сакупљати плодове, којима преблаги отац на небу храни својудјецу; сабирати плодове, које ми муком и трудом, вјештином и постојаношћу са земље примамо ; сабирати плодове, које посматрамо као својину, чијем се успијевању морамо радовати: то је за свако непокварено срце предмет најиекреније радости; то развесељује свакога човјека, који размишља

и добро мисли и побуђује у њему захвалне осјећаје ; то развесел>ава и тјеши често пута тужна и рањена срца и пушта их, да забораве своју бол, своју жалост и свој страх. И што важи за жетву саму, то важи и за њезину религијозну светковину у храму Божпјем; јер је и свечаност жетве свечаност радости, и с те стране ми то можемо увијек проматрати. Она нас посјећа на чисто веселе, духом и срцем усрећавајуће истине, у које ми морамо вјеровати, Она нас посјећа на науке Хришћанства, које за цијело не остају бев спасоносног утјецаја на начин нашег мишљења и свијести, чим их како треба примјењујемо. Она нас посјећа на надања и изгледе, који су свакоме пријатељу истине и добродјетољи безмјерно драги. Онанас