Branič

НАСЛЕДНО ПРАВО

453

по којима је било слободно свакоме чинити расположај са својим имањем на случај смрти и постављати себи за наследнике без сваког ограничења, у толико се све више потискивало у назад старије право о наслеђивању, нарочито оно које је важило за родна добра (51ашш§и1ег). Услед тога појави се тежња у појединим породицама да се породично имање одржи и за будуће нараштаје, те услед тога постаде и установа пор јдичног фидеикомиса, по којој су извесна добра остајала у породици дотле неошуђива, докле је год било потомства да га. наследе. Ова се установа оцомаћи нарочито у племићским породицама, које су, благодарећи феудалном режиму, уживзле особену аутономију. Та је се установа била уобичајила и у Аустрији, тде је, први пут, тек под Леополдом I., под 2. окт. 1764. год., а доцније и законом од 22. јануара 1763. год. била регулисана. Затим је, заједно с фидеикомисарном супституцијом, прешла и у Грађански Законик, из којег су је, тек у изводу, редактори нашег Грађанског законика у овај унели (§§ 465—468.). А сад да разгледамо суштину и једне и друге установе. 105.— Фидеикомисарна супституција. — Та супституција постоји, кад год тестатор нареди, да је наследник дужан пренети цело примљ-шо наслеђе или нека део (квоту) истога по смрти својој или кад други који предвиђени догађај наступи (на пр. кад се закалуђери) на друго које опредељено лице. Она се, дакле, састоји у постављању наследника, који треба да добије цело наслеђе или само извесни део (квоту) истога, али тек после неког другог наследника, који је на прво место позван да га заузме. Овај наследник, који први добије наслеђе, зове се: претходни наследник (Уогегђе) или сридуцијар, а онај други наследник, који после њега и од њела има да прими наслеђе, — аанаследник (Иасћегће), фидеикомисарни наследник и чекалац фиденкомиса (Апшаг1ег). Ова се супституција, као право постављање супститута за наследника, разликује од Шејсотгшззит ћегедћаИз-а у Римском Праву, јер је ово био универсалнн легаш, те и фидеикомисарни наследник није