Branič

454

Б Р А Н И Ч

био прави наследник него само назови (квази) наследник (ћегесПз 1осо, ^иаз1 ћегез), а фидуцијар је остајао и даље наследник (ћегез). 106. — Фидеиком. супституција разликује се од обичне, редовне или вулгарне супституције у томе, што, овде, ступа у наслеђе најпре онај на прво место позвани наследник, па тек после тога ступа у исто паследник, а тамо, супсгитут ступа у наслеђе само и једино тада, ако наследник није у исто ступио; јер, ако је овај у наслеђе ступио, онда супститут неће у исто ни ступити. По томе, дакле, фидеикомисирна супституција је условно постављање наследника, а услов је: да у првом реду позвани буде наследник. Али, ако би овај, ма из ког узрока, отпао, онда се као веровашно узима: да је воља завештатељева и то била да и супститут неаосредно дође на његово наслеђе, Па стога Аустријски законик и вели (§. 608) да фидеикомисарна супституција садржи у себи и обичну супституцију. 107. — Фидеикомисарну супституцију завештатељ може изречно или прећутно наредити. Ако је сумњиво изречена, ваља је тако тумачити, да се тиме слобода наследника да располаже наслеђеном имовином што мање ограничава. У сумњи, пак, да ли је фидеикомисарна или обична супституција, узима се да је пре обична. А као прећушна сматра се да је онда, кад завештатељ нареди наследнику, да после извесног, опредељеног времена наслеђе подели с другим; или да постави одређено лице себи за наследника; или ако му забрани да може с остављеном му имовином гравити расположај на случај смрти, јер тада је дужан наслеђену имовину сачувати за своје законе наследнике. Но забрана отуђивати наслеђену ствар не одузима праЕО располагати с њом на случај смрти. 108. — Завештатељ може и вољним и законим наследнииима наименовати било само једног панаследника било вшие њих. Ако је наименовао више панаследнша, но тако, да они треба један за другим да наследе фидеикомисарно имање, онда је то т. зв. иосшуини (сукцесивни) фидеикомис. Но како овај фидеикомис искључује цело имање од слободног промета, што је веома