Branič

НАСЛЕДНО ПРАВО

455

штетно и опасно по општу народну привреду, то, да би се то спречило, и она данашња законодавства, која допуштају фидеикомисарну супституцију, стављају границе наименовању сукцесивних панаследника. Тако и Аустријски законик поставља у том погледу ова наређења: §. 611: „Ако су сви фидеикомисарни наследници сувремепици завештатељеви, онда се ред, по ком они имају наслеђивати један за другим, ни којим начином не ограничава, те се може протегнути на трећега, четвртога и т. д." И §. 612: „Ако пак супститути нису сувременици завештатељеви, него такви, који не беху још рођени, кад је направљена супституција, тад се фидеикомисарна супституција односно новчаних сума и других иокретних ствари може протегнути до другог колена (степена), а односно неиокретности она важи само за прво колено; али при опредељавању колена (степена), броји се само онај супститут (панаследник), који је задобио наслеђе у државину". Изрази „први" и „други степен" нису истоветни с „првим и другим нараштајем" (генерацијом); јер ограничење у §. 612 важи без обзира на то: да ли су панаследници или нису род са завештатељем, они могу сви припадати једној генераци и или не припадати. А свеједно је и то, да ли су они међу собом сувременици или нису. А по нашем Грађ. Законику фидеикомисарна је супституција, у колико је допуштена у §-у 464., увек ограничена само на прво колено. 109. Фидеикомисарна супституција престаје: 1) ако нема никога од позваних суститута; дак/ге, ако су сви панаследници помрли пре, него што је наступило време (сНез), за које је била наређена супституција, или, ако у том времену нису били способни за наслеђивање. Јер, такви панаследници нису стекли право за себе да наследе фидеикомисарну заоставштину, па га, слествено, нису могли пренети ни на своје наследнике (аг§. из §-а 473); 2) ако престане случај, за који је супституција била наређена; н. пр. ако је завештатељ наредио да га А. наследи, а за случај, да не би имао деце, да има имање оставити Б.; тад престаје супституција чим А. добије дете;