Branič

456

Б Р А Н II Ч

3) ако душевно немоћан, наследник, коме је био наименован супститут, прездрави. онда он може по својој вољи располагати на случај смрти с наслеђеном имовинпм (§. 464); јер се претпоставља, да му је завештатељ само зато одредио супститута, што је био душевно немоћан, осем ако се докаже, да би му супститута одредио и да није био душевно немоћан. 4) ако је завештатељ фидеиком. супституцију наредио свом наследнику онда, кад овај још није имао законог потомства, а овај га остави као способно за наслеђивање (§. 464), јер се претпоставља, да завештатељ не би свом наследнику поставио супститута, да је знао да ће овај имати потомства. Али овај није стога, што је ф. супстутуПија престала, обавезан да примљено наслеђе остави свом потомству; он тада може с истим слобддно располалати на случај смрти. 110. — О правном положају наследника у фидеикомисарној супституцији говорићу доцније. 111. — Породични фидеикомис. — По аустријском законику (§. 618), породични је фидеикомис (у субјекишвном смислу) таква наредба, којом ко своју властиту имовину или какво извесно добро проглашава за неотуђиво аородично добро за све будуће потомке, из своје или туђе породице, или за више њих. Том се наредбом одређује, дакле, поступна универсална или сингуларна сукцесија. И сама та имовина или извесно добро назива се фидеикомис (у објективном смислу). Ова сс наредба може учинити или у акту аоследње воље (тестаменту или кодицилу) или у акту међу живима (било у једностраном било у двостраном т. ј. у уговору). Но у сваком случају оснивалац тога фидеикомиса мора имати за то одобрење законодавне власши (§. 827.). 112. — А по нашем законику за конституисање породичног фидеикомиса тражи се: 1., да је наредбом последње воље установљен. То показују и реч „завештатељ" у § 465. и место где се то наређење налази. Дакле другим каквим актом, нарочито за живота, не може се установити. — Одобрење никакве власти није за ово потребно; 2., да је имање или поједино добро, које се као