Branič

Стр. 134.

Број 7. и 8.

логији и на ову у границама могућности примене. Проф. Драг. Аранђеловић (Предавања,Општи Део Облигационог Права, стр. 46) вели да је „конвенционална казна у напред уговором одређена накнада штете, која се има платити због евентуалног тоталног или парциелног неиспуњења обавезе". Ова дефиниција посве тачно приказује правну природу конвениионалне казне и ево за то разлога: као што је познато наш Грађански Законик јесте скраћени превод Аустријског Грађанског Законика, па су с тога његови прописи нашем приватном праву најсроднији, а и најмеродавнији за евентуално попуњавање празнина, као и за објашњавање нејасних места у нашем Законику. Аустријски, пак Грађ. Законик садржи у глави XXX. „О праву на накнаду штете и задовољењу" изричну одредбу о конвенционалној казни; то је § 1336., који гласи: „Стране, које закључују уговор, могу закључити нарочиту погодбу, да се, у случају потпуног неиспуњења обећања или кад се не испуни како треба или се испуни сувише доцкан, плати у место штете, која би се имала накнадити, одређена сума у новцу или чему другом. У другим случајевима, ако дужник докаже да је сума накнаде прекомерна, умериће је судија саслушавши, ако је потребно, вештаке. Плаћање уговорене накнаде не ослобођава од испуњења уговора, осим случајз, ако је тако нарочито уговорено". Ову су одредбу редактори нашег Грађанског Законика изоставили, али је она ипак карактеристична и може се, према томе, и за наше право оправдано узети да је конвенционална казна и код нас задржала свој карактер, те да она у својој суштини јесте једна нарочита уговорна клаузула, којом се унапред одређујевеличина евентуалнештете. Према горњем може се држати, да за конвенционалну казну, у оскудици директних законских одредаба, важе прописи о уговорима у опште и прописи о накнади штете. После ових претходних напомена можемо да пређемо и на проучзвање горе истакнутог питања о томе, да ли суд има право смањити величину уговорене конвенционалне казне. Пре свега, само се по себи разуме, да питање о томе, да ли је у неком конкретном случају уговорена конвенционална казна претерана или није, треба да покрене заинтересована странка; — у оцену овога питања суд се по званичној дужности не

може упуштати просто за то, што по правилу у грађанским споровима суд, тамо где противно нарочито законом прописано, поступа у границама захтева постављених од стране самих парничара. Морамо, пак, приметити, да је у пракси било покушаја да се оцена питања о величини уговорене конвенционалне казне стави суду у званичну дужност; наиме, казало се, да ако на основу §§ 601. и 601а. Грађ. Зак. уговорена хасна не сме ићи изнад 12% годишње, то ни уговорид (конвенционална) казна не сме прећи тај максимум (вид. напр. Одл. одел, Кас. Суда од 4. Јуна 1885. год. Бр. 2218. од 8. Фебруара 1886. год. Бр. 202. и друге), али преовладало је на послетку мишљење да се горњи прописи Грађ. Зак. не односе на конвенционалну казну (вид. на пр. Одл. Опште Седн. Кас. Суда од 18. децембра 1886. год. Бр. 1027.. Одл. Одел. К, С. од 24. Априла 1904. год. Бр. 3068 и др.). Ми смо мишљења да је ово носледње гледиште једино умесно и то стога, што су природе забране прекомерне интересне стопе и конвенционалне казне, као накнаде штете, потпуно различите и немају везе међу собом. Интересантно је приметити, да је § 1336. Аустр. Грађ. Зак. првобитно садржавао и следећи изузетак: „Ипак при зајмовима не сме сума, коју судија због задоцњеног плаћања досуђује, прећи највиши законски интерес"), зли овај је изузетак био укинут законом од 14. Јуна 1886. год., пошто се увидело да конвенционална казна, као накнаде штете, нема везе с уговорном интересном стопом. Дакле, питање је да ли суд може на захтев заинтересоване стране ценити величину уговорене конвенционалне казне. Ми смо мишљења да то право суду припада, али у ограниченом обиму: тако суд не би ни у којем случају могао ту казну повећавати, јер је њен смисао у томе, што је то унапред одређена величина накнаде штете (упор. Арапђеловић, ор. с. стр. 47.), али суд може, ако нађе да је та казна доиста претерана, умерити ову. Ево разлога, које нас у нашем мишљењу руководе : Одредба §-а 1336. Аустр. Грађ. Зак. изрично то право суду даје и ми не видимо разлога за што се и код нас то право не би по аналогији суду признало пошто је Аустр. Грађ. Зак. несумњив општи извор нашега Законика;

х ) 1. Аустр. Грађ. Зак. цитиран је по преводу Д-рм Др. Аранђеловића, изд. 1906. год.