Branič

„Б Р А Н И Ч"

Број 6

до глазног претреса или на овоме свој предлог по овом питању. Ако такав предлог о образовању суда постоји, а суд је ипак судио као зборски, а не као појединац — онда би тим био повређен формални закон — тачка 2 § 336 К. С. П. Ако пак таквог предлога или приговора о саставу суда нема, а жалилац је на главном претресу имао браниоца, који је овај приговор могао истаћи — онда се он у ревизији сходно § 338 К- С. Г1. на такву позреду не може позивати. То по § 338 не може ни бранилац, јер сваки од њих познаје законске норме, па ће увек кад то олбрани конвенира овај приговор и истаћи. Али иако је у овом питању закон јасан, свима браниоцима без изузетка увек конвенира да судбину оптуженога радије повере судском већу, које више види и пред којим се радије пледира, него судији појединцу, макар он био и најспособнији правник. Из овог разлога до сада код нас ни.је ни познат случај да је браниоц у свом правном леку узимао у помоћ тачку 2 § 336 К. С. П. А исто тако на подручју Загребачког апелационог суда није познат ниједан случај да под режимом новог К. С. П. штампарске кривице суди веће, већ искључиво судија појединац Окружног суда. Друго је питање да ли је код окружног суда, с обзиром на установу среских судова целисходно постојање судије појединца. Ово ће питање на основу стечене праксе решити законодавац а до тада је несумњива надлежност судије појединца код окружног суда за сва дела учињена путем штампе. Ово питање и питање примене условне осуде на штампарске кривице довољни су да нам покажу колико је различита наша судска пракса под владавином унифицираног законодавства. €амо ова два примера јасно истичу неодложну потребу што скоријег формирања једног Касационог суда за целу државу, којн ће једнаком законодавству давати п једнаку судску праксу.