Brastvo

МИ ан 5

179

дужити у евој опширности говор о даљем раду на скупљању, издавању и тумачењу наших народних песама. ( тота ћемо се ограничити на просто наорајање знатнијих нам скупљача после Вука и њихових зборника. Одмах морамо поменути да су и браћа Хрвати достојно уважили рад велпкога Вука, те се, пошавши његовим примером, с нама Србима надмећу у приборању песничкога нам блага, којега остаде и после неумрлог Вука још толико много, да се ни данас, на двадевет и пет година после смрти Вукове, не може рећи да је све што научну пажњу заслужује из народа покупљено и свету објављено. Према двојакој нам азбуци еве окупљачке радове можемо распоредити на двоје:

|. У књижевпоста ћирилицом писаној, поред омањих прилога ( оједипих песама) у списима старијих нам књижевника : Платона Атанацковића (у Давидовићевим „Српским Новинама“ одт. 1818., из рукописа некога От. Ференчевића), Гаврила Ковачевића (1818.), Ст. Поповића (1838.), Ђорђа Лазаревића (1529.) и „Јована Стејића (1832. у зборнику „Сабор истине и науке“), — имамо читаве збирке од ових, бољих и лошијих, последовача Вукових: од Симе Милутиновића („Пјеванија црногорска и херцеговачка“, Г књ. у Будину 1888., П у Липисци 1887., па пи у „Истор. Шрне Горе“, 1885.); — владике Петра Петровића 11 Његоша („Огледало српско“, у Београду 1846.); — Тодора Влајића („Орлеки венац“, Бооград 1850.), —- југо-словенске младежи у Прагу („Српске

12%