Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 70.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 5.

да се апостол овдје јако колеба. Њему је врло добро иозната намјера Творчева са родом л.удским, са браком; па наука његовога божанственога учитеља, Исуса Хрпста о браку. Али он не могаше овдје одољети својим л и ч н и м назорима, својим сопственим мислима. Због тога ее је и нашао сад у тјеснацу, између божјих зановиједи о браку, и свога личнога мишљења, о аскетичком животу. То се види већ у овијем ријечима: Добро је човјеку, да се не дохвата до жене; али због блуда сваки да има своју жену, и свака жена, д а и м а с в о ј е г а м у ж а (ст. 1. 2.). Но ово говори Павао не као аностол, без позивања на своју апостолску службу, но својему сопственому мишл>ен,у, што је могао тијем нрије учинити, јер је Господ ово пнтање отворено оставио. Аностол Павао сам казује, шта је његов лични свјет, а што је оиет по заиовјести Господњој, и он разликује своје ријечи од ријечи Христових. Тако говори: Ожењенијем з а п о в ј е д а м, н е ј а н е г о Г о с п о д, д а с е жена о д м у ж а н е р а з д в а ј а. А к о л и с е п а к р а з д в о ј и, д а с е в и ш е н е у д а ј е, илп, да се иомири са својијем муж е м; имужданепушћа ж е н е (ст. 10. 11.; ср. Мат. 5: 30.; 19: 6.). Исто тако извео је и одредио апостол на основу Христових ријечи (Мат. 19: 4. 5. 6.), снољашњи правни одношај у браку Формалну дужност супружку овијем ријечима: Муждачиниже н и д у ж н у љ у б а в, та.жо и ж е н а м у ж у. Ж е н а н и ј е госнодар од својега тијела, него муж; тако и муж није госиодар од с во ј е г а т и ј е л а, н е г о жена. Н е за б р ањујте сеједно од другога, већ ако у договору на вријеме, да се п остите и молите Богу; и онет да се састанете, да вас сотона не искуша вашијем неуздржањем. Али овогов о р и м н о с в ј е т у, а н е п о з а н о в и ј ес т и (ст. 3. 4. 5. 6.). — Не треба губнти из вида, да је аностол Павао био сам неожењен, и да је он као апостол незнабожаца, имао особиту и велику мисију да изврши. То ће бити ваљда и узрок, нгго апостол Павле даје нредност безбрачпоме животу, као што би се могао судити из шљедећнх ријечи: Ј а х о ћ у, д а с в п љ у д и б у д у к а о и ј а ; а л и с в а к и и м а с в о ј д ар о д Б о г а: о в а ј д а к л е овако, аопај онако. Анеожењенијем и у д о в и ц а м а в е л и м, д о б р о и м ј е, а к о о с т а н у к а о и ј а ш т о с а м. А к о л и с е н е у з д р ж е, н е к а с е ж е н е и у д а ј у, ј е р ј е б о љ е ж ен и т и с е, н е г о л и упаљивати с е (ст. 7. 8. 9.). Узвишена идеја, која се открила при стварању ирвога брачнога пара људи, која је намјењена цијеломе човјештву, и коју је сам спаситељ изрично потврдио, може дозволити без-

брачност само као изнимку, и то такову, која се не пренушта посве личноме избору, него само у случају каква ванредна позива, илн носланства, и која најпотле већ као такока, нема објективне важности, а камо л и, да имаде в и ш у и лиједнаку в а ж н о с т с а б р ак о м. Да ли се збиља у икаквомс стању људскоме открива она неизмјерна љубав Творчева, као што се то открива у брачноме стању човјека? Да ли је Творац иредао свијет овај у нашљедство једноме човјеку, или, да речемо првој копији људи само, или је то дао мужку и ж е п с к у (Бит. 1: 27.) и њиховоме нотомству, које ио заповиједи Његовој, има да се рађа и м н о ж н и да влада са свјема земним створовима? (Бит. 1: 2^.). Стога ие може безбрачпи живот ни по заиовијести божјој, ни по здравоме разуму, бити у правилу, нити може оиет постојати брак блуда ради само (ст. 2.), почем је брак најистинитија, најфинија н најплеменитија установа двају живота, облик, у коме се једино може очувати и развити божија идеја о човјеку, као најмилијему, најглавнијему и најодличнијему сгворењу божијеМу. — На другоме мјесту нише ан. Павао овако: Ко је неожењен брине се заГосподње, к а к о ћ е у г о д и т и Г о си о д у; а к о ј и ј е о ж е њ е н бринесеза с в ј е т с к о, како ћ е у г о д н т н ж е н и. 1\ о ј а ј е н е у д а т а б р и н е с е з а Г о сн о д њ е, к а к о ћ е у г о д и т и Б о г у, д а б у д е с в е т а и т и ј е л о м и духом; акоја ј е у д а т а бринесезасвјетско, к а к о ће угодити мужу (ст. 32. 33. 34.). Ако је то тако, онда је Бог створио једно стање, које наноси вријед човјеку, које само собом обесвећује човјека; јер што год у опће смијера на то, да се не Богу, него свијету, жени донада, тоје баш Богу неповољно, то противрјечи божјој вољи. И какво је то чудновато створење — жена, гдје Бог и свијет једно друго искључују, т. ј. ако си божји нијеси свјетски, и на против, ако си свјетски, нијеси божји! Како је могао Бог на то доћи, да сгвори жену, ово оличено безбожништво! Не можемо ни номислити, да је велики апостол Павле био такове воље и жеље, каква би се на нрви мах могла исчитати из његовијех ријечи, и да је он хтјео безбрачности иредност дати. Ми неискључујемо ни ту могућност, да је апостол ово овдје учио и из особитога обзира на развратно стање Коринћана, не би ли их тијем већма одвратио од оне разузданости моралне. — Да се ожењени брине за жену, са свијем је умјесно и нриродно, то је његова света дужносг, коју му је Бог наредио; но није тијем искључеиа ни брига за Господње. На нротив, старање мужевљево, да буде женине љубави и поштовања врјсднији и достојнпји, не можс се — у колпко је он хришћанин, а она хришћанка — на други начин ни исказати, ако не у храњењу свега онога, што је Госнодње. Или, да ли је требао