Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 5.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 71.

Адам, кад се је из својега тајанственога сна иренуо и 1 ; ,иу пред собом видјео, да је окренуо леђа и рекао: добро бн бнло, да сам сам остао; идн од мене сотоно, јср ми служиш на саблазан? Зар љубав и старање за жену и дјецу, није лијсна заслуга за царство божје? (ср. 1. сол. 4: 11; 2. 8: 6—12.). Хришћанска љубав и старање за жсну и дјецу не искључује љубав снрам Бога, всК јс укључује. Који друштвени облик људеки. била онћнна, била држава, био један народ или читано човјештво, неби дошао у ту опасност, да изгуби све што је Господње, кад би брак, као темељни облик свакога људскога живота и сваке друнгтвености, морао изгубити својега Госиода? Додуше апостол Павао ово увиђајући, исправља у неколико свој лични свјет, кад говори: И о н н, к о ј и и м а ј у ж е н е, б и ћ е к а о и о н и, који немају. (ст. 29.). Свештена нсторија набраја многе праведнике, који су Богу вијерно и у свој преданости служили, п који су н])и томс ожењени били. Осим многијех из иатријархалнога доба, оепм Авраама, Исака, Јакова и ЈосиФа, истичемо још: Мојсеја, којн је вјером и љубављу надмашио сав Израил, — пророка и псалмонјсвца Давида, — нророке Исаију и Језекиља. Њихов брачпи живот није им кратио, да најбоље послуже п угоде Богу и да створе бесмртна дјела, која светињом свијетле. — Свн апостоли, осим Павла н Јоана били су ожењепи, и брак им нијс сметао у њнховоме апостолскоме позиву. Ташта (пуница) аиостола Петра становала је у Капернауму, п за њу се каже. да је често пута угостпла Христа. Аностол Павао свједочи, да су апостоли воднли своје жене са собом, кад говори: Еда ли немамо в л а с т и с е с т р у ж е н у в о д и т и, к а о и о с т а л и а п о с т о л и, н б р а ћ а Госиод њ а (Мат. 13: 55.), и К и ф а (1. Кор. 9: 5.). Исто тако бијаше ожењен п ђакон Филин, којп имађаше четири кћери, којима је Бог дао дар нророковања (дј. ап. 21 : 8. 9.), а то је био јасан знак, да је на породици његовој иочивало божје б.чаговољење у иуној мјери. — Огњшпте моралног ностанка и развитка код људи, лежи у браку и његовој најближој околини, породици. Тамо пламти љубав, која умекшава, чисти и оплемењује срца људска. Са овом љубављу состаје н развија се љубав спрам ближњега. Јбубав човјека као супруга, оца пли матере снрам дјеце н дјеце спрам родитеља, може сс унодобити само оној љубавц, коју је Творац ноказао при створењу свијета и човјека. 4. У посланици ЕФесцима (5: 22—33.). У 4. глави ове своје носланице почиње апостол Павао сликати чисто хрпшћански живот и владањс, и набрајати она својства и дужности, које одликују човјека као хришћанина. ПреноручујуЈн! ЕФесцима, да не буду мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар науке, учи их да буду поштени, у љубавн и искрености са својнјем ближ-

њим, да раде за напредак вјере, да буду један другоме благи н милостиви, и праштајући један другоме, као што је Бог у Христу оиростио њима. За овијем у 5. глави пише опширно о томе, како човјек хрншћанин треба да чува своје доСтојанство, и како да ноштује себе својом ч нстотом и у м ј с р е н о ш ћ у. Повод потанкоме описивању ове моралне стране човјечије, бијаху, — као што то апостол на многим мјестима сномиње — - (Еф . 4 : 14.; 5 : 6 ; 20 : 17—19. ; Кол. 2 : 4—23.; Римљ. 16 : 17—19.), лажни учитељи, који се у Е ®есу нојавише, који напојени јудеизмом (Кол. 2: 8. 11. 16. 17.20.22.), филозоф и ј о м и н р а з н о м н р е в а р о м доказпваху, да за хришћане нијесу обвезне зановиједи моралности односно граница задовољења 1Бихове снолне природе, и који су ио томе при свечаностима п весељнма одавили се најгрубијој развратностн : — Блуд и свака нечнстот а, д а с е п н е с н о м и њ е м е ђ у в а ма, пшпе ан. Павао. ј е р о в о д а знате, да н и ј е д а н б л у д ii ii к, ii .1 ii нвчпст, Нвће ii м а т ii д iiј е л а v царству X р и с т а Б о г а ( Еф . 5 : 3. 6.). Ономенув аностод Ефесце, да не обесвећуЈу свој сполни живот у оиће, т. ј. — у ширем смислу кад се узмс — да не гријеше против светиње брачне, нредставља нм добродјетсљ, која јс лијепа и пријеко нужна како и домаћем, тако и у свакоме другоме жпвоту друштвеномс. Та добродјетел. јест с л у шање м е ђ у с о б о м у с т р а х у б о ж и ј е м у. А поигго је првп почетак овој добродјетељи у породичноме животу у одношају мужа и жене, то за то одма н говори: Ж е н е ! с л у ш а ј т е с в о ј е м у ж е в е к а о Г о с п о д а. Ј е р ј е м у ж г лава и; е н и, к а о 1п т о ј е X р и с т о с глава ц р к в и, и о н ј е спаситељ т и ј е л а. II о к а о ш т о ц р к в а слуша X р и ст а, т а к о н ж е н е с в о ј е мужев е у с в е м у ( Еф . 5 : 21—26.). Подређеност жене мужу, не осннва апостол Павао на оној подређености, каква је била у староме завј - ету; он хоћс да свсза мужа и жене буде подобна свези Исуса Христа са црквом, т. ј. да између мужа и жеие постоји она љ у б а в, коју је ноказао Госиод сирам своје цркве. Стога и говори : Мужеви! љ у б и т е с в о ј е ж е н е, к а О ш Т О ii X р и С Т 0 С Љ у б ii ц р к в у ii себе предаде за њу (ст. 25.). — Са овијем ријечима довољно је означио апостол Иавле духовни одношај између мужа и жене, духовну љубав, која се високо уздиже над грубом чувствености, овом лажном љубавн, коју човјек хришћанин треба да нзбјегава, јер чуветвеност необуздана духом и разумом, и без поретка боагја, нггје ништа друго, већ гадалук, којије противан истинитој "љубави. Истинита љубав даје спокојство души. У њојзи није тешко слушати ни млађи битн. Али у самој стварп она изједначава мужа и жепу (ср. Гал. 3: 28.; 5: 13.). Истина