Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 16

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 263

Ето тако на Косову српска слава паде и пропаде. Угаси се свнјећа слободс српске. Османлије опустошише српске земље „ко скакавац што поља опустоши". Порушише српске градове. Похарашс и поробишс српске светиње, манастире. Попалише срнске цркве, школе и кубета. Оборише звона и крстове с цркви. Српске мајке с коњма прегазише и у њима чеда проплакаше. Српске сеје у црно завише, и јунаке српске исјекоше а младиће у ропство одведоше. И тако српски народ послс толике славе своје поста робље див.взм тиранину. Постадоше: „Српске зсмље турски спахилуци Српскачеда турски заточници". „Код с в о ј е г а т о л и к о г а б л а г а, С р б и н п о с т а слуга без динара". Све заузе, све поплави дивл>а хорда Азијата и поноснн Срби витезови постадоше сиротиња раја. Наста црно доба робовања, настадоше муке и патње српског народа, које су му у толико теже биле, што је дотле „зк и в о в а о л и ј е п о" у славн и слободи својој. Патње српског народа познате су свакоме и тешко нам нх је и помнњатн, јер с тим наше старе ране вријеђамо и позлеђујемо. Свако зна да су Срби на кољу издисали, у тавннцама трунули, у ланцима, под кундацима II наџацима падалп, на коњма су разтрзани п па ченгелама умирали. Крволочне Османлпје све су чинили, еамо да сваку свијест српску угуше, те да се Србн никад више и не сјете славе и прошлости своје; да забораве и имс своје, да напусте и вјеру своју. Али то не дочекаше непријатељи његови. Ево данас се наврши 500 година и Србин још дише, још живи, још се креће, још се сјећа своје прошлости —- својих патња и зулума; још чува аманет својих предака, којн му оставише, и којег троба да се чврсто сваки држи, а то је : „чувају своју православну вјеру и милу народност" ; цркве н школе подижи; жпви умјерено и побожно. Буди трезвен у садашности, научи се од прошлости ради љепше будућности. Тим ћеш и видиме н невидиме своје непрнјатеље побиједити; јер смо већ претурили она зла и

мучна времсна, која дај божс не повратила сс никада. И заиста други народ пропао би са свим, —- нестало би га. Али наш народ све је сносио, трпио и издржао је. А шта ли га је највнше очувало н одржало V Ето шта : Сакупљао се је код цркава и манастира : слушао је старца духовника, који га је у вјери тврдио; слушао је српског слијепца, који му јс пјевао о прошлој слави и снази српској ; слушао је гусле којс му опјевају Косово н Лазара. Дакле : Вјера га је крјепила, пјесма га јс снажила, гусле су га будиле. Те због тога: Неклонусмо под тужњавом, И о д о к о в о м, п о д синџиром. Крјеиисмо се старом славом, Ч а с ни м к р с т о м и п у т и р о м". У пркос петстољетном робовању очувалп смо име, вјеру и народност своју за коју косовски јунаци падоше у боју. Свјесни смо данас себе и свога српског нмена Знамо прошлост. Пред нама јс будућност. Ничега се внше не бојпмо, јер више немамо шта губити. Сад само добнјамо. Косовска неслога треба да нас је научпла памети. Зато, браћо, сада трсба да имамо пред очима само једну мисао — мисао слоге, илп управ ону лозннку која Србу пише и на грбу : „Само слога Србина спасава". Ово су ријечи свете. Њих јс Србнн себи створио у муци, и премишљајући о неслози старој. Па зато, Србине, брате, слажи се са братом својим, }ер без слоге спасења ти нема. Само слогом можемо поправити косовску неслогу. И као год што сваки час говориш : „Боже помози" тако исто сваки час понављај у срцу и те ријечи: Само слога Србина спасава. Оплакујући данас овде светог вслико-мученпка цара Лазара, Обнлпћа и друге косовске борце-витезове, сјетимо се и . наше браће око Косова. Јер баш на Косову требало би данас светковати, те вином н сузама прелити оне кости косовских јунака. Али Срби око Косова и око Призрена не могу п не емију данас овако као ми светковати, јер још цвиле под турским синџпром, још Косово освећено нпје. Тамо се не може.