Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 264

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 16

Али хвала милостивом Богу, нама јс то овдс под правдољубивом хришћанском владом, под правичннм законнма и под мудром управом Његовог Величанства нашсг премилостивог цара Фрање ЈосиФа I. дозвољено и слободно. Сјетимо се да ово не би смјело бити прије десет година овдје. Сјетимо се велим тога па Богу благодаримо што смо дочекали да можемо и смијемо овај дан тузкне успоменс достојно ожалити и прославитп. Зато благодаримо Богу и нашем премилостивом цару.

Из свега довде ми видисмо да смо због неслогс изгубили моћ н славу своју. Видисмо и то, да ми норсд тужне косовске успомене можемо прославити данас још и петстољетну издржл>ивост нашу, борбу нашу, побједу нашу. А после свега тога рецимо браћо: Слава косовским борцима! Мир пепелу њиховом и вјечна им памјат ! Вјечна нм успомена у народу српском! Амин.

0 свештеничким сј Свештенички је позив тежак а дужности његове велике су и заХрпшћански народ спасоносне ; — па да би свој свети позив оправдали, да би тешкој задаћп бар у неколико могли одговорити, треба рада; а рад се никада правилно ни добро обавитн не може, ако л.уди нијесу марни и заузети, ако се не труде и сами не теже, да им посао назадан не остане. Кма некијех којн би с највншом вољом радили свој посао, али једно што не знају, а друго, што сав у опште простнј сталеж хоће некога, да му предњачи, хоће да га води п упућује, па посао одмах иде добро. Узмимо наше тежаке. Они нигда нешто веће п корисније почети не ће, ако се не ће наћи когод па да их поведе. — не ће шта више ни оно да почну, што се клони појединпх кућа. Ако им човјек престави, да су држање свечарства и слава о крсним именима убитачна ако се такве части протежу на 3—4 дана, те да би то требало укратити, они ће обично сваки одговорпти : „е, па ја не могу први почети, кад свак укине и ја ћу". Ако је старјешина. кућни отишао куд за дан два, млађи већ ладно и немарно врше домаће послове и сваки хоће да дангуби ; остави ли учитељ своје ученике, н и само за часак умакне ли им с очију, одмах настаје жагор, вика, препнрка, задиркивање и друго, а на рад и не мисли се, па је тако н код војника и код свију у опште млађих, којнма треба надзора и пажње, па тек онда да се радпти може.

»дницама у опште. г Без договора није ни разговора". Свсштенство има свога старјешину и поглавицу у личности Архијепископа и Митрополита и своју протостављену духовну власт, па сад, кад овн не би свештенпчке послове и владање пратили, кад не би налагали, шта све свештенство радити има, разумије се, да бп се и свсштеници дали немару и сваки би у раду скренуо, у дужностима ослабио и друго нешто почео радити — или би се предао дембелисању. На управама протопрезвитерата, постојс проте илп надзиратељи, па ако су овн у пословима спори, ако дужности занемарују и остављају од данас до сјутра, разумије се, да ће и подручно свештенство дрпјемати и у послу назадно бити. Старјешини у кући, учитељу у школи, часнику у војсци и т. д. лашње је заповиједати, јер своје млађе увијек пред очима тГа; алп тта да рекнемо ми за наше свештенствО, које је по 3, 5 и више сати растављено у парохијама једно од другог ?; како ћемо ми савјетовати се н налагати оно, што се у данашњем времену мора радити ? — Прото односно надзиратељ не може ићи сваки пут од једног до другог тумачити, кад се има шта радити п како, јер му то ни дужности остале не дозвољавају; да сс опет сваки пут пискара и тим начином даје на знање, шта се све чинити има, па ни то није добро ни сигурно, јер се писмо често пута загуби, подере, умрља и не дође на врпјеме ономе, коме је управљено, па ако баш и дође, ми имамо