Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 274

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 17 и 18

јем гласом налажу и опредјељују највишу предострожност, и најстрожији испит, прије него се коме подијели, или ко на себе прими службу свештеничког звања. Из свега овога јасно и видно из.лази, да није за свакога служба свештеничког звања, и да многи и многи у велико гријеше, што .лакомислепо и без претходног зрелог испитања бирају тако ве.лико и најодличније звање, што га под небом има, и које је више и од самијех аиђелскијех си.ла. (Н.лат. о. свешт. 3 књига). Да се предусретне овоме гријешењу, које немпновно води за собом најрђавије посл>едпце како за цркву, тако и још више за онога, који избира службу свештеничког звања без претходног зре.лог расуђивања, навешћемо најглавније предус.лове, који карактеришу прави позив с. 1 ужбе свештеничког звања, и који условљују ваљаност тог пзбора. Први дакле и најглавпији предуслов, који оправдава избор службе свештеничког звања, јест: позив на ту службу од самога Бога. Пошто је сам Бог, који влада п управља царством цркве: то мора, да и од ГБега зависи избор онога, који ће Му служити у дјелима исте цркве. О овоме нам небројена свједочанства пружа св. писмо. Јер, ако ми у обзир узмемо, да је по излагању св. писма. («Лук. XIV., 9.) крив онај, који на пир дође без свечаног руха, и који сједа за трпезом на важније мјесто, а није га дотични господар на оно мјесто позвао; да су се у старозавјетноме свештенству, које је било само сјенка и слика данашњега, захтијевали неки несумњиви знаци божијег позива; да су кажњени били сви они народи, који су са пријеваром хтјели ступити у савез с божијим народом; ако најпослије у обзир узмемо, да ниједан земал>ски цар

и господар неволи, иптп трпп службенпка, који није на то звање од њега позван: тада је очито, да још много мање ступити може у службу свештеппчког звања онај, који није на тако велпко и узвшпспо звање од самога Бога позван, и не само то, него да је највеће осуде достојан, и у вслико крив пред Богом свак, који се дрско и безобзирио намеће и истиче на мјесто службе свештеничког звања, без приволе и односног претходног позива од Бога. Погледајмо на. апостолску исторнју и видјећемо, да није нпједан од аиостола ушао од себе у апостолску службу, док га нн исту ннје позвао Хрпстос. У своје друштво позвао је Исус Христос апостоле најприје из јудејства, да се науче и просвијетле у науци, коју је Оп проповиједао, пак да, шљедујући стопама ТБеговијем, н усвајајући врлине и добродјетели ХБегове, постану у свему савршени. Други пут позвао их је, кад их је у свијет послао да проповиједају ријечима : „Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и св. Духа, учећи да све држе што сам заповјед ио". (Мат. XXVIII., 19—20); а тиме наредио им је да као врли и достојни поборници саме суште истине, раде о подигнућу, утврђсњу п распрострањењу хришћанске цркве. Но начину овог апостолског позива иизбора Бог и данас бира и позива два пута и све вјерне своје и то једном, кад их удостојава тајне св. крштења, и тијем нх ослобођава од вјечне смрти и проклества, с правом примања осталијех св. тајана; а други пут зове и бира их кад кога од њих одреди, да му буде помагач удјелу спасења Лзуди, стројителз св. тајана, и у свему уд посвећен, како би могао и друге посвећивати, уклањајући и чувајући их од гријеха и сваког у опште безакоња. (Шставиће со).