Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 17 и 18

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 281

смо БВиме чинилп и сами чудеса. Али ћс вам рећи Исус Христос: Ја вас не позиајем; ви нијесте моји ; идите испред Мене у огањ вјечити,

који је спремљен за ђавола и духове његове, а ондје ће бити плач и шкргутање зуба. Р. Ч.

Овештеник-православним родитељима.

(Наставак.)

„Неваљала дјеца срамота су својих родитеља".

„Знање је светлост, знање је моћ; учимо браћо и дан и ноћ". ■—- Овако пише на сваком листу књиге; овако довикује свак; овако довикује учител, и родител, дјеци својој. — Ја, тако

Је то!

Т,

ако се вели, тако се довпкуЈе,; али

према томе треба да се и ради. „Мање збора, више твора"; па ће се више користи учинити. — Данас без знања човек никуд није пристао. Куд год пође пошао је странпутицом, шта год почне не доврши, што год рекне, рекне наопако, те: „са језика хитлена већ је многи страдо". Поштење поставља човека на угледно мјесто међу лудима, само онда ако знао буде своје врлине употребити за образ, и ако своје вриједне ручице буде знао употрјебити како треба на корист и себи и друштву. Незнановић се ниђе не умије наћи ; те, сирома мисли да је несрећан, да му неда Бог; а заборавља да Бог вели : „чувај се па ћу те и ]а чувати". Може човјек поштено живљети; али тек праву вриједност добије поштење онда, кад се о томе добије лнчно убјеђење. Знања, умјења треба, а тога се и у дому може добити. „Породица в а с п и т а в а ј у ћ и у ч и, а школа учећи васпитава." — Као год што се лоњштина тужи на дуго вријеме, исто се тако незнановић тужи, да је свако варалица и да му недаду живљети. — Зато треба породица да пуни душу са правим и кореним знањем наше мале Србадије; са знањем о Богу, о људима, о природним стварима, а да се оставе вјештица, вила, вукодлака и т. д. Пунити главу ђетету са вуцима и бауцима значи душу му накарађивати. „Ко вјерује у вјештице, л'јеп ми је то ђак! Тај ми неће никад бити Србин ни јунак." Родитељи много у овоме гријеше. Та ко нијс чуо мајку гдје виче: Бјежието буке!" — Није доста ђетету рећи : „Ово је добро. — Ово чини. —• Ово мораш. — Ово неваља;" — него му треба отвори-т очи, научит га, да он мисли о свему како треба. Није нужда много; бол.е је мање па правије и чистије. Овај посао није баш лак,

али се да извести. Помислите на оне причице из књижица, како отап води сина у поље, у шуму да му покаже природу и кроз њу њенога Творца; помислите на мајку која својој радозналој ћерци радо одговара на свако њезино: „зашто", па јој и име надијева (придијевај „зашто"; помислите на старију браћу и сестре, која са посла или из школе дођу, попричају шта су доброга научили и виђели, па како се са њима опет играју, питајући млађи етарије: „блато ! оћу ли ја у столу!", а мајка их гледи, па се весели, срце се топи у доброј жени, Богу се моли, па јоште вели: *,,Ох, благо мени !:" Нек се помисли на све то, и да то све родитељи браћа и сестре раде, па нек се на њих свак угледа. Чини ли се овако, мање ће бити незналица и тупоглавих ђака у школи. Може се у дому доста научити. Ко не зна нек се учи; та „човјек се до смрти учи". Данас, бар, има доста књижица о домаћем васпитавању, из којих се може и стар и млад поучити. Жали се одвзјити од залогаја. На то нико и не нагони. То није нужда. Да наведемједну причпцу. — Дар и сељак разговараху : „Јели то твоја њива? —• Није, орем на надницу по сто пара! — Онда ти хрђаво живпш ? Доста би зло било, господару да Ја све то сам потрошим. — Једним диј'слом враћам дуг, другим се дијелом издржавам са женом и дјецом, а трећи дио дајем на камату". Поштовани читаоци ће се зачудити, као што се и цар у први крај зачудио, али ће разумјети шта вели сељак. Има нас доста, који нећемо да разумиЈ*емо, те нећемо ни од с в о г ћ е и ф а да откинемо, те да књижицу или шта друго себи и своме ђетету за науку корисно набавимо. Непада нам на ум уз велпки посао а често уз карте и чашице у оним смрдљивим и загушљивим каФанама. У тим књижицама — писаним српском руком, а за српска срца, наћићемо пуно знања, о природним стварима и појавима, о Богу и