Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 114

Б -Х. ИСТОЧНИК

Св- 3

сто њега пати — то може зпатп народнн мученик, који заборав.ља себе за све своје, то може знати „добар пастир" који ,,д\тн\своју пола/ке за овце" за своју цркву, за свој народ. Не мре никад, ко за род свој задожи себе. И Христос претрии најгрозније муке за род људски; то остави у аманет својим мученицима, те они послушаше и духом оживише, зато их и славимо са ријечима : „/Шчжнцм твои Господи, во сграданји^тх свои\"к в^кнцм нрјлмна нггл'кнк1х г к от г к ТЕве Бога нашеги'". Наши народнп мученицп, пак, који на коцу и конопцу пспушташе своје измучене душе оставпше ненадмашни примјер великог самопрегоријеваЈва, п то све пз побожности и

превелпке љубави према своме народу* Пзпма имамо и благодарити, што јесмо данас на свијету као Србп, иначе ие бтт нам се за стрв знало, а благодарнима ћемо се показатп ако очувамо п унаприједимо са многпм мукама сачх вапо и нама у аманет предано. Онп су нас и спојпли, барем духовио, у једну цјелпну која тша једнак жпвот, језик п обпчаје, који нам не дадоше утопити се у свјетско море. (Лгомен о њима иротеже се од уста до уста до у најмрачније колибице нашег народа, те су вјечно уткани у иародно спомин.ање к-ао црвена жица к-роз ткање, те нас опомпшу, а н треба да нас опомињу на сложан и Богу мио рад — народу па корист. ће се)

Свештенство и проповједаље.

Са особитим обзиром на вјерско изображење и оишту развпјеност народа у Босни н Херцеговин и од Теод- Јунгића, свештеника. (Наставак.)

Проповједање као религиозно-морална поука, треба да буде правп израз мисли п осјећаја проповједнпкови, јер ће само у таком случају љегова проповјед повољно и успјешно дјеловати на слушаоце; а да проповједник са одушев.кењем говорнти узмогне, требн да љубп и да одан буде свом узвишеном задатку, јер ће тек онда моћи загријавати своје слушаоце. Без освједочења о узвишености свог задатка, и без љубави и оданости према свом узвншеном позиву, не ће нпкакав свештеник као проповједник нпкаквог успјеха постпћп моћи. Нека буде не знам како научен, нека не знам како складно и лијепо слаже своје проповједи, нека их не знам како вјешто нзговара., не буду лп му са срдачношћу задахнуте, не ће ник исвог успјеха

штенпк, вндп се да јс доста научен", алн тако ће се псто народ изразптн и за оног свештеника, којп у црквн тако брзо чита, да га ни онај не може разумјети, којп зна црквено-славенски језнк „лијепо овај свештеник чита, види се да је научен", па да се народ запита, о чему лн јс она.) свештеник говорио, он не ће знати, исто тако, као што не зна и не разумнје о чему је онај свештеник говорпо, он не 'ће знати, исто тако, као што не зна и не разумије о чему је овај други читао. Народу треба говорити, не зато да се рећи може, да се говорило, проповједало, него зато, да се у чему поучн; не зато да народ свештенику своме рекне „добро си говолио," него зато да се народ у своме животу сачува од грпјешења, те да се на добром путу уздржи или

имати, јер ће народ у такпм приликчма слушати 1 на добар пут изведе. Рекне ли народ свом свеученост и вјештину, а не искреност, не пастир- штенпку, да је „лијепо" говорио, знак је да га

ску бригу над стадом. О таковом свештенику народ ће се обично овако изразитп поводом татс-вог проповједања: „лијепо је говорио тај <:ве-

није разумно, а је ли му нод јачином убјеђујућих проповједниковнх разлога рекао „тако је", очит је знак, да је ироповпјед не само потпуно