Dabro-bosanski Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 113

Херцеговца према цркви евојој, и ако евојим очпма гледа рушевине својих бијелих маиастира славних цара задужбина. Из т ттх ма.шх божествених храмова, а кроз оне уске мазгале, разлијегао се, по збору, глас Србина свештеиика, глас чие/ге п свете молитве: „учврсти ми Боже српска срца у вјери н љубави" — а Вишњи је саслушао молитве народних мучепика, који су доводили евој народ до самопрегоријеван.а „за крст часни п елободу златну", те нас, ево, покрај свију мука н патша, чисте српске православне д\'ше. •— Како наше мале црквице, и у њима емирени дхховиици, тако и ерпеки дом, са својим обичајима, међу којима се блиста „слава" као обил.ежје Србиново — био је са својим јасним гуелама народна школа, ђе, се чнтала са отшјех струна и са лсана изнемоглих етараца, жива народна историја, која је ободравала и чувала српска срца да истрају у борби за своју вјеру : за то је народ тој историји и дао лијеио мјесто, баш покрај светијех икона. Српска црква и српски дом, те двије мирисне и илодородне би.љке обрађнване су ерпском рл г ком, те еу и постале народне ; храниле су духовном храном „иобожношћу", и упућивале ојађела српска ерца, да не клону за изгубљеном елаврм н слободом; зато и данас, налази, а н треба да налази сваки Србпн, радости н утјехе ако је V ерпекој цркви, и у ерпском дому. — Рана на тијелу народном задана поквареном душом, душом у коју се усади пакленн син еатане, којп пол.л пцем Христа издаде, који се са зависти и издајником назвао — кога се не само народ но и читаво племе гнуша — та рана, нагонила је шаке Срба, да ее поузда у Бога и у себе еама, па да је више не поз.теђује.

Дакле, побожност и самопоуздање, нагонили су српску душу Херцеговца, да се куми и братима са непролазним птумама и непробојним кршевима, и да тамо направп гнијезда српске мисли, те мале црквпце п своје домове, одаклен је као као сури орао светећи задану рану, браН110 вјеру и име евоје. Тако смо сачували и одбранили, а и вазда треба да чувамо п бранимо, ово свога „српскога" крста ,,од три прета", да можемо слободно свакоме казати, да је Србин, колико храбар, толико и ненадмашан у патњама. Сваки камен, а камо ли брдо и планина, причаће ти многе часове српеке борбе н патња из прошлог ерпског патничког живота; па, опет, ево нае хвала Богу живијех, еа непомућеном српском правоелавпом мишљу. •—• Српека душа није сметена, и ако јој се у животу стајало на пут; па за остало тпто Бог да и рад народни, донесе! Мени опђена није намјера, да мудрујем; а ак:о ћу право зборити, то не умијем, то ми од руке и не иде: но ми је I права жеља да се са овим ријечима са браћом састанем и проразговорим; е да би како у својем раду један другом помогли, јер „нико нпје тако еилне моћи да не треба и мале помоћи". Тегбба у раду и у животу може имати, како појединац, тако и чигаво друштво па и читав народ. Ми свештеници, као друштво, као слуге Бога н народа, највише нотребујемо: слоге, договора, савјета и међусобног пошговања, како би примјером показали своје чисто н побожно ерце. ТТТ та еу терети чигавог једног друштва, према боловима и теретима једног народа; а наш народ тога има доста, то може знати онај који је еа народом, који са њнм дијелн све часове живота, који мје-