Delo

564 д е л о поступно : почињу несигурно, конфузно са пшроким и неопредељенпм гшгледима, неизрађеним мислима, у којима се једва назире права величина. Испоредите почетни пернод са завршним или бол>е са средљпм скоро нећете познати пстог мислиоца. Пма једно доба највеће снаге, којој предходи детнњска колебљивост а следује старачка немоћ. Где су гаранпије да се неће напћи на идеју, које би се н сам творац ратосиљао ? Па онда. поједине реченице пстргнуте из свог природног склона, из једне складне целине, где нм је светлоет других реченпца давала сјајан изглед, показују се свеле и ослабљене у туђој целини. У великих ппсаца има укуса као и у паметних домаћица. Њихова дела опомињу на салоне ; мали поремећај у распореду ствара од елегантне уређености неукусну разбацаност. Губп и сам састављач. Лепнх нзраза није мало, али су ретке истинскп духовпте мислп. Невештн рђаво манипулишу и уз какво бисерно зрно пзвуку гомилу шљунка. Треба имати добро око, да се сачува од лаких аугора, који новршност крију углађеним Фразама. Ако их буде повигае, дело промаша свој задатак и место да научи оно заварава радозналост. Код умешних незгода је друге врсте. Одабран пзбор аутора прославља нисца пред нлепсом књижевним: пред натрицијама не. Што лепшп туђи наводи. то мање задовољава сопственост иишчева. Међу њиховпм духовитим разговорима како изгледају његови често прости реченични низовн и обнчне, свакодневне мисли ? Кад иза једног красног цитата, Сен-Бевова на прнмер, продужи сам писац. чисто вас срџба обузме. Рекли бисте му: ГТустпте Сен-Бева, господине, он ће то боље рећи. Пзгледа вам као кад од величанственог дворца окренете очн к сеоској колеби. За идилу ie и она леиа, алп ко је палату гледао, неће се кућерком усхићавати. Књпга г. Кошутића чини утисак трудног рада Чисто се осећа мирис знојних кап.љица, лако вибрпрање светпљке и заморно покретање грудног коша. Така савесносг за похвалује: није лако прибрагп и нрикуиити најодлучније нредставнике разних праваца. Дело је препуно цитата и у тексту и у иримедбама, иначе бп бно излишан мој предговор. Стил у њему није евуда једнолик : опажа се само тежња ка изједначењу. Г Кошутић подешава тон свој н по темн п ио одабраном друштву, у коме се јавља његова реч. Успех, разуме се, није свакад срећан. Покрај збиља лепих реченица, збијенпх, пуннх садржине нађе се често тежак, незгодан нзраз: но која изерена Фигура, којој до лепоте треба много поиравке. Местимпчно тон углађен с пуно обзнра, умерен. За тим се акцентуира, заборавља се и задобија неку ирецепторску опорост и догматичан карактер. Најзад у гренуцима пада и увреда: чини се као да је кавга; звуци постају алармирајући, као да се некоме гневно придикује.