Delo

КРИТИКА II БИБЛПОГРАФПЈА 565 Једна је главна мана ове књиге — поред еувишног цитпрања неодмереност. Матернјала'је ту доста. али је оскудевала вешта рука да га среди. На много места осећа се немоћ обуздавања и ограничења. Поће се за неким Фактом. Треба с-ад стати : ствар је потребна у најкраћем потезу. Алп је извор леп п прпјатан па заведе далеко. Погледаш часком а г. Кошутић се удалпо од свог домена: нагомплава појединостп, које слабо помажу истакнутом ци.ву. После га видиш повучена: казује тептко. овлашно п непотпуно. Отуд му распарчаност у делу: нелина се добро не впдн. Опомиње нас* на мале сиротпњске станове збнјене један уз други а у истом дворпшту: становнини тако близу а тако мало заједности мећу њнма. Што је најглавније г. Кошутић није изнео ништа ново Оно. што он зове еврјом хипотезом врло је стара мисао: скоро се људп устежу и износптп је више. Рухо јој је истина дао ново, али нн мало прп кладније но игго ie она у голико прилпка носила. Његова зампшљена динамика остала је у облику слабе п неерећене етатике — ни маћи се даље нпје могло. Мало је чудно. с колико с-лабо прикривене номпе г. Кошутнћ открива давно иознате односе не додајући готово нпшта у њнхово ближе разјашњење. Он узима Факта нз разних дела, разграњава ux, пушта се у сптнице. За тпм у неколико речп даје ресултат у одсудном облику. Оно што највише треба: експликацп]а Факата, генералпсање поједпности, које би довело до општег закона. у њега се и не вндп. Силнн цптати помели су га те нема сталне методе. Узронп које он тврди нису управо ннкакви узроцп. То је консгатовање еукцесије разнпх грана људског знања. оукцесије коју је често тешко разликоватп од симултаности. Од тих односа до узрочности треба још услова: њих г. Кошутпћ не износи. У целом раду у оиште много је препирке и дпспута, а мало систематског правплног расправљања. Све се готово тврди. једва се нешто доказује. Основна мис-ао једва жпвотари у оној вревн иолемисања међу заваћеним противнпцпма: често изгледа као да је ирекинута, да се опет на другом месту опази. Ко је читао Француске лнтераторе, жалпће што њихове лепе иогледе налазп овако неглпже. Ко je новајлпја. лако ће га збунити нагомиланост цитата. Ипак ће користп бити, и ако у скромној мери, и за пажљива чптаоца. Морам поновити што сам наговестио: г. Кошутић је слаб конструкгор. Његова књпга ономпње ме на прпмптивне грађевине : огроман рад утрошена на грдно стење : мало је гребало још, па да се створи монументалнт грађевина. Али је вештина оскудевала и осгајала је гомнла камења. тек нешто мало распоређена. Човек с мало захтева моћи ће се н ту заклонити, алн културни радник тражиће већу угодност. II ако добпје савршенпју творевину, ништа га не може — сем пристојности — уздржатп да се ка несавршенпјој обрати са једнпм лакпм осмехом. Да, може још нешго : ноштовање трудољубља. Свуд где се видп савестан покушат н брпжљив рад ваља скинути капу. То за цело није много. Ј. ЈТрод.