Delo

158 Д Е Л 0 Нијесу је Симу дали! Чуо сам послије да Јању и други просе. Ђевојка као злато, а од лијеие куће, па јој се натурили просци бољи од бољега; алн Симовићи нешто оклијевају. Ја само чекам злу срећу своју а не баста ми ништа да учпним. На мене се већ познавало, да злопатим; али сам то крио као змија ноге. Залијећао сам прилику, да како Јању ухватим на само. Чињело мп се да ћу моћи с њом зборити, а знао сам већ што бнх јој рекао. II даде ми се таква прилика, да бољу нијесам могао жељети. Брасмо фрметпн у лугу: ми, Симовићи и још многи из нашег села. Одредише мене и Јању да чувамо волове свију, док се набере фрметин и док буде потреба, да се преже. II наша и њихова кућа задружне, па најлакше нас одвојити од рада. Поћерамо нас двоје волове у ливаде подаље од фрметинншта и ућерамо нх у неке ограђе опкољене плотинама и врбом па стани она с једне, а ја с друге стране стоке и тако стојимо иеколико сахата, ни да се честито погледамо, а камо ли да се једно другом примакнемо и да што ироговоримо! Ја се све тобож кани да учиним оно, што сам прије замишљао, да Јању запнтам хоће ли ме и да се с њом договорим, ако видим, да сам ја њој као она мени. Каних се, али се не уканих, но и кад шћах очи пут Јање бацити намах хоћах с њима утећи у страну чим видим да хоће Јања пут мене да се окрене. Кад нас зваше да гонимо волове, да их прежу, поћерасмо нх, стојећи једно од другог још даље но кад смо их на пашу доћерали, као да се бојасмо, да нам што једном од другог не ирионе!.. II тако ми и тај дан прође! Псовао сам послије себе и клео се, да опет не би више тако чинио, али такве прилике више не би! Тадар већ наша и Симовпћа чељад говораху, кад се шћаху у пољу састати, до само не иђасмо једни у другијех а бабо и Јанин ђед држаху све као први дан послије свађе. Тако једног дана њихове жене збориле с мојим снахама о томе, о овоме, па пајпослије питале да ли ће мене те године вјерати. Снахе рекле да пе зпају и да о томе бабо и јаја мисле. „Неко, може бити, једва чека да се јавите,“ — рекла Јазвина стрина.