Delo

ЖИВКОВА ИСПОВИЈЕСТ 159 „Знамо на што гађеш — истрчала се наша брбљава Милка али се бојимо да неће ништа од тога бити, јер неће бабо дати. Не знам што су још ту збориле, али чим су снахе увече дошле кући, казале све јаји, а њој — душа јој царевала! то добро дошло, те поменула бабу, за што се била и прије канила, јер је она, чинп ми се, погађала све што ја о Јањи мислим, али није било лако бабу поменути; мучан је он човјек био — не дошло му души тешко! — и што науми не одвратп га од тога, па макар да му топ окренеш. Кад јаја првом поменула, он се разгоропадио на њу и у мало није дошло међу њима до боја, чега није било ни у младостн им. Но она се не дала уплашити, нити ју је могао одбити. Тако она досађивала један дан, други, пети, девети... За мене рекла да другу нећу, но да ћу узети свијет на очи, ако ми Јању не вјере. Зар јој анђели казали све како ја мислим, што ли!? Кад се бабу то досадило рекао јој, да ће он мене питати је ли ми ђевојка баш тако драга. „Ако је истина — рекао баш да му је и узмемо, а мени ће то, ако Бог да, бити пред главом!“ Лежали смо онда ја п покојни бабо заједно. Једно јутро се пробудили порано, па лешкаримо и разговарамо се. Одједном ће он мени онако изубаха: „Море ја чујам да се ти ерменисаш овој Симовићевој ђевојци — Јањи, како ли је зову?“ Ја се просто скамених, па ни једне ријечи да писнем! „Немој да шутиш, — он ће — но ако ти се допада, да ти је тражимо, а чујем дали би је, па што је било — било; ја ћу зар попустити и ако ми је тешко. Она је, чујем од пролаза, немој да се послије кајеш.“ Ја шутим!.. А и како бих проговорио?! Да бабу зар рекнем: „Волим је, испроси ми је?!“ —Никад му то моја уста не би могла рећи! „Али треба да му кажеш; ова ће те прилика сад одмах разминути!“ — као да ми нешто збори из мене. „Сад ћу рећи, послије ћу“ — као одговарам се ономе што ме нука и потраја тако комадић. „Што велиш — оћеш ли или не?“ — упита бабо још једном. „Нећу, ето!“ — изиђе мени из уста ни сам не знам како. Нијесам о томе баш ништа размишљао, али дошло ми некако, да треба тако да рекнем, јер да сам шутио, дошло би — чињаше ми се — као да сам рекао, да је хоћу, да ми се допада. „Добро, кад нећеш“ — бабо ће као да то једва дочека и