Delo

162 Д Е Л 0 — Мајде сам се и ја опознио за на тор! — рече Живко устајући. — Што за тор? — упитах га. — Ја спим на тору. Немамо одраслог чобана, а дпјете не можемо само оставити ноћн код оваца. — А ђе ви је тор? — Ту на Шијаку, таман код вашег. — Бих могао и ја ноћас доћи, да спавам на тору. — Тек да хоћеш! Лијепо је тамо лежати не умијеш вјеровати, — соколи ме Живко молећиво. Поздрависмо се и раздвојисмо: Живко оде својој, аја п Мићо нашој кући. Није ми сумена, спадала Живкова прекпнута прича: Сви су ми се домаћи зачудили, као сам по вечери рекао, да ћу те ноћн коначити на тору код брата ми чобана. Савјетовали су ми да то не чиним, али не успјеше. Жнвко је на тор дошао прије мене. Чух ђе граје на псе, што се режаху једнп на друге. — Јеси ли ту Живко? — гласнух му се. — Јесам, — одговори он. — Испрати ме од тнјех паса! — Не бој се! слободи ме. Брату рекох да легне, да мене не чека и упутих се Живку. Проговорисмо ио двије-три обичне, па Живко наставп своју причу онамо ђе је стајао пред вечером. — Скочили су били — рече — људи на баба да поврне нросца, али он да се побије с њнма, кад га на то наговарају. „Узе ми — вели — Петар Симоновић образ сад поново, а да му је просто оно старо! Бјеше ми већ пребољело“. Да се шће бабо повратити, шћаху људи Симовићу сломити срца и шћаше, чини ми се, дати Јању. Како причаху, он се ондар, кад је просца вратио био ноплашио, да му се бабо за старп дерт не освети и да му не остави ђевојку пспрошепу. Тако нагађаху, а може бити није, но му дошло тешко, да му се у иашој кући махниса ђевојка пред прстен н да се вјерује Манди Нучншшој, која, до јадне душе, шћаше помутнти крв међу браћом. Наступи зло вријеме, кад више пе могаше бити ни говора о мојој вјеридби сЈањом! Ја иремирам! — Стотину пута сам се канпо да отцдем бабу, да му кажем све што ми је на срцу, да га прекумнм, да ми вјери Јању! II закунем се себи, да ћу