Delo

164 Д Е Л 0 разјапљује внлице, а искести страхота велпке зубе; бандн се и ружно намигује на мене! Ја се у страху тргнем и отворим очп. Склопнм ли их опет, опет све истом као прије! Послије се растријезних сасвијем, па мислим, премишљам: сјутра ће битн шемлучење у Перишића, трчаће сељани да пуцају, да се провесеље и почасте пнћем. Зваће ко н мене да тамо одем, ако ни с чега другог а оно да ми напакости! Богме и с Милићем сам лијепо живио, па најпослије и требало би да отидем на честитање! Али како ћу?! Зна ли свако што је било?! Погледао би ме некн може битн као жалостиво и рекао пакосно, дагајачујем, како тобож жали, што Јању нијесу мени дали!.. Ја то не бих могао подннјети!.. Треба да се скријем да ме нико невиди!.. За мало па ће н мене вјерити!.. Каква ли је та ђевојка, Боже?!.. Устао сам с кревета. Видим да је још ноћ. Све мирно у селу ни макар какво пашче да лајне. Обукох се прппасах левор, којп тек што ми бјеху тијех дана купили. Отворих врата н нзиђох пзван ни сам не знам зашто, до знам да ми бјеше нешто тешко, претешко!.. Пошао сам од куће — не знам куд. Сјећам се да некако нијесам могао на мјесту остати, све као да ме нешто гонн. Чињело мн се, да ће се сваки трен дан јавити н да ће у Перишнћа запуцати пушке!!.. Бјежим, бјежим, да то не чујем, да не видим... Кад се сад свега тога сјетим, чини ми се да сам ондар бпо махнит — богме ако се човјек може помамитн без ђавола!.. Кад је свануло, ја сам био подаље од нашег села. Пшао сам даље; утркивао сам се са сунцем, које чињаше мп се, хпта по небу што никад... Опет сам чуо пушке у Перишића, али далеко и чујаху се као у некој дубинп. Може битн да је то било н ђе друго, али мепе је днрало грдно и бјежао сам без узмака н размињнвао село иза села. Цнјелог дана ни да сам макар мало стао! А куд сам бјежао?!.. 0 томе пијесам разбнрно! Кажем тн: нрава махнитост!.. Нпко да мн тадер падне на памет као јаја, бабо, браћа, сестре... нико до Јања и весеље у Перишића!.. Кад сам већ оставио равнину н почео се петп уз брдо, окренуо са.м се бојажљпво за собом п виђех паше село и внсоко дрвеће у нашем метеху, на ми се учнње истом као да се одвајем од овога свијета! Зажмурих и јурнух напријед!.. За једаи дан сам велнки пут превалио: оставио Зету и