Delo

ЖИВКОВА ИСПОВИЈЕСТ 165 обишао око Хумског Блата и с ноћу се стучих далеко тамо у Бузнјп, ђе ие може човјек чути ни једне нашке ријечи, а ја опет, за зло, нијесам тадар ништа знао арбанашки. Свратих у једну кућу до пута и баш ме лијепо примише. Разабраше да сам бјегунац и чињаше ми се, мишљаху да сам навро на крв, па бјежим од освете. Разумјех од њпхова говора толико, да ме слободе и да ми дају бесу. Узмухаше се по кући и труђаху се да ме што боље дочекају, алијаннјесам могао ништа окуснти но сам једва дочекао да се спустим на постељу. Пао сам као кам на дно воде. Ноћ ми је прошла у неком бунцању. Ннти је то бно сан нпти јава. Кад сам се сјутра дан дигао као да се бјеше разданило и у мојој глави, као чудио сам се ђе сам, а овамо опет све лијепо знам што је јуче са мном било!.. Сјетих се својпх и би ми претешко; дође ми да крепам од јада. Помишљам, како ће ме тражити!.. Мајку ми најжалије. Што ће она, кад види да ме заиста нема?!.. Кајао сам се што сам учинио и — заплаках!.. Стојим тако и мислим: „Скочило је сво село да ме тражи. Обнћи ће све метехе нашег села, све претражити, али чега није — није! Неко ће рећн да сам стркнуо у свијет, неко да сам се негђе удавио и тако... Како било тек за јају зло! Кука јаднпца и запомаже!.. Може бити не бн било позно да се вратим?“ — и одмах ми прође преко умена да се сви досјећају с чега ме нестало!.. Сјетих се још и тога, да је Јања већ Милићева вјереница! Сјетнх се опет и оие ђевојке с којом хоће да ме вјере, коју нијесам никад ни чуо, а камо ли вндио! „Ко зна каква је“ — помислих — може бити да је какво грдило овога свијета!..“ Занесох се нешто и учпње ми се да је видим истом онакву као оно онојчери у оном клапежу, а тамо даље као стоји тобож Милић Перишић и уз њега Јања весела, насмијана!!.. Пошао сам даље, бјежао сам опет... Живко се промигољи, уздахиу из дубине, па послнје наставп нричу: — Тумарнуо сам — што се вели — као муха без главе, дошао у туђи, непозиатн народ и ншао од немпла до недрага проз све седам малисорских гора. вазда, чини ми се, бјежећи, а од чега сам баре тамо бјежао не знам. Трпио сам свакојаке муке, тек што ме није млнн млио! Но све да је просто, но непросто то, што мн је срце боловало н душа ми окајавала!.. Будућн будан вазда сам једва чекао, кад ће ме сан ухватити,