Delo

ЖИВКОВА ИСПОВИЈЕСТ 167 Погнах се к њему и док он разбираше у чуду: ко сам и шта сам, ја га обгрлих, па никако да га пустим! Отвори ми се некако жалост, па лијем сузе као грожђе!.. Казах му се и њему се учиње као да збори снекијем, што је с оног свијета дошао!.. Марко ми је испричао много јада. Бабо и јаја умрли, умрла ми сестра Мара!.. Саразио ме Бог, па то тн је!.. Каза ми Марко н да је Јања остала удовнца!.. Да ти се псповиједпм као на смртном часу: овај ми глас бјеше мио! Грешан ти је човјек, брате!.. Колнко ли сам пута прије тога и на то промишљао, да ја баш учиним да Јања остане удовнца: да дођем и да убнјем некако Милића, па да му послијем узмем жену! Стресем се послије од такве помислп и кајем се што ми је то преко умена прошло, али се та мисао опет јавља н не могу је од себе одагнати!.. Без размишљања сам похитао кућн, да се увјерим је ли све онако, како ми је Марко казао. Ништа као да ми не сметаше, да се повратим!.. Бпли су ме већ заборавилп. Тражили, распитивалн свуд ђе се могло, па ме најпослије ожалнли као све мртве! Јелп су ми и седмине. И једно је чудо то: мој повратак, чињаше се, није нпко у нашој кући обрадовао! Друга је то кућа, а не она коју сам ја био оставпо: мајке ми није, оца није — прошло сво добро овога свијета! Ето браћа су, снахе, али све је то сад другојаче. Давно се рекло: кад оштро прође, тупијем о камену! Видим послије, да сам сваком и у кући и у селу за спрдњу. Добаце ми пријекор онако тобож иза очију, алп ја све чујем. Један од браће ми ннје, но мн рече једном, да бп ради Оили, да сам негђе десрегао свој жпвот, како су мислили, но што сам им се вратио. „Ко је —вели—још остављао кућу ради једне ђевојчине, па бјежао у свнјет као тп?! Остаће ни грдно нме с тога“. Ако ћу право ружно сам био и учпнио — што јест, јест; али зар сам ја баш хтио да тако учиним?! Тако је некако испало. Рекао сам ти већ, да самјабио управо махннт, другојаче, мнслим, није могло бити оно што је било. II да видиш досадило ми се овђе. Па нигђе није нп оно село што је било нити оно људство у њему, које је прије било. Све се промнјенило. Први пут сам Јању по повратку вндио на пазару. Продавала је воће. Иста она Јања! Не бјеше се чпни ми се ништа