Delo

ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР Кад је на 8. априла (26. марта) ове годнне дошао глас из Ђакова у Загреб, да је деведесетогодншњи старац заклопио своје очи, нађоше се у Загребу пријатељи на договору не да пстакну вриједност и величину Штосмајерову, већ да вијећају, како би најбоље могли свп Хрвати показати вањским знаком своју велику тугу за покојником. Но у разговору падоше ријечи, да Штосмајер није био обични владика, који од свога великога добра хоће да даде, кад га ко заиште, него да је Штросмајер геније, који је величином свога духа обухватао уза свој народ и читаво човјечанство, понајвише и понајбоље опет славенскп свијет, а како је тај свијет велик, ближа браћа и срцу су му била дража. Кад се саставио одбор за сабирање прилога за споменпк Штросмајеру, ето и опет неће Хрвати да сами од својих жуљева подигну видљиво свједочанство свому великому оцу, већ мисле, да би срцу Штросмајерову више одговарало, да и сва браћа принесу какви такви дарак и да тако подигну Штросмајеровим идејама извањн знак. Какви ће одзпви бити, по томе ће се моћи просуђивати — но не по броју пара, већ по срцу — схватање великога духа великога Хрвата о словепској слозп и братинству. Последњи је пут прије смрти Штросмајерове великн и широкн свијет говорио о Штросмајеру 1888. године. Било је то у граду Бјеловару, камо се сабрала војска на своје вјежбе, а дошао и краљ Фрања Јоспп. Дакако све што је у Хрватској од мјеста и положаја, дошло је да се поллони своме краљу, који 20 година није ушао у Хрватску. Како је Штросмајер као владика ђаковачки дошао онамо са својом браћом бискупима, тако је и