Delo

174 Д Е Л 0 прпмљен од владара у аудијенцију. Но догодило се нешто <5аш ове године, што полнтичкоме свијету у Монархији није бнло мнло. Русија је славила девет стотина годпна свога крштења, а Штросмајер је послао на ректора универзнтета у Кијев брзојавнн поздрав и као католнчки бискуп изјавио се овако: „Частим се пајсрдачнијим весељем присуствовати Вашој данашњој слави. Баштина св. Владимира, света вјера јест ускрснуће и живот, свјетло и слава рускога народа. Нека Бог благослови Русију, те јој помогне, да у правој вјери, божјом помоћи и кршћанским јунаштом, уз своје остале задатке испуни и онај велики свјетски задатак, који јој је од Бога намењен. Ово је искрена жеља срца мога. Молим, да ове осјећаје изразите осталој браћи, којим пријатељски желим срећу и очински их благосивам“. Маџарска је иолитика то схватила као силан гријех, а на уста сиједога владара добио је Штросмајер укор, који се њега толпко такнуо, да је владару одговорио: „Моја је савјест чиста!“ II то још ннје било доста. Ђаковачки је бискуп био позван на велики ручак код владара, али он послије онпх ријечи поклони се п пзађе из дворова, сједне у своје кочије и отиђе кућн не опростнвшп се нн с кпм у Бјеловару. И та је афера давала грађе новинама мало не чптаве Европе, да се нзјаве о оваквоме чпну једнога владике — можда јединога, који је могао тако што учинпти. А ваља знати, да је Штросмајеру у то доба било већ бцвало 73. прољеће — дакле доба, кад се не може узети овакви чин као једноставни младеначки јогунлук. Пријатељи су Штросмајера тјешили, но он поради ове афере није тражио утјехе, већ је изјављивао, да ће он остати и даље, који је и до сада био, а велико му је било задовољство, што га је хрватскн народ свагдје поздрављао, куд је год пролазио, те тиме некако још више показивао, да разумије рнјечи и дјела свога велпкога сина у одјећи часној. Но Штросмајер није био овакви само у својим внсоким годипама. Оп је имао све културне елементе уза се од онога часа, кад се први иут јавио као културни прегалац у хрватском народу. Бећ од 1860 годпне, кад су наступала уставнпја времена у читавој мопархији, Штросмајер је својим полптпчкнм и просвјетним радом показивао, да пе схвата свога положаја п својих велнкнх доходака уз бискупску столицу као земаљска добра, одређена њему, његовој личпости, већ да су та добра за то толнка, да он мора и може подупнратн све народне по-