Delo

ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР 17 б треое. Велнкн је дух држао својом дужношћу, да свагда ради по своме геслу: „Све за вјеру н за домовнну,“ па н онај његов последњи јавни, свакако велики политички чпн у Бјеловару не бијаше друго, већ само наставак онога, што је прије у многим приликама и радио н говорно. Та он је и у својој дпвној ђаковичкој цркви, којој нема тако близу прелинзе у погледу умјетничком и у погледу дпвне замисли — а то је потекло из велике умјетничке душе Штросмајерове — одмах над главним улазом поставио вјечно свједочанство свога духа, свога мишљења и свога програма у ријечима: „Славн Божјој, јединству цркава љубавп п слоги народа свога.“ Нису то рпјечн каквога римскога ревнптеља, већ су то рпјечи бискупа славенскога, који је жарком љубављу љубио свој хрватски народ, али како је тај народ у велпкоме свијету мален, по има много браће, која и нису с њиме исте вјере бискуп католички жељаше, не да се нађе све у једноме колу, већ да се нађе начин, како би та браћа могла жнвјети као браћа, што су је впјекови с туђнм примјесама у ономе одијелила, где је било за браћу најмање користи да се днјеле. Како су политички нптереси у велнко одлучивали у различним згодама о развијању цркава, тако су Штросмајера водили и опет политички ннтересн, да стане на пут оиоме правцу, којије многојада задавао управо Хрватима као католичкоме народу с обзиром на сву осталу браћу некатолпке. Штросмајеров је живот пун згода, које га у овом слободном духу карактерпшу као мало којега човјека културнога свпјета, па кад се данас сјутра приопћи кореспонденцнја његова са свим људима просвијетљене Европе, видјеће се, да су га криво схватали онн, који су одмах код његове смрти хтјели да га прикажу као каквога ревннтеља уједноме правцу, онје био свагда и остао је до смрти своје ревнитељем у љубавн за свој народ и за срећу те напредак чптавога славенства. А то нам доказује његов рад. Штросмајер је одрастао у доба, кад се славенство почело будити, кад су у Загребу радили људи, којп су у своме родољубивоме мишљењу билн потпуно увјерени, да се Хрвати не могу одржатп, ако узраде сами за себе, већ да ће моћи да ушчувају своју народност само у слозп п љубави са свом браћом славенском. Штросмајер је растао, кад су код Хрвата како и код Срба почињалп у своје руке преузимати вођење народннх