Delo

176 Д Е Л 0 послова свјетовњаци, који су на хрватској страни настојалн да отупе сваки жалац вјерске разлике између православља и католиштва, који су пропуштали свакому појединцу, нека води рачуне вјерске са својом савјешћу, а оно, што је једно јединствено по наравноме реду — племе, народ, народни обичаји и језнк — нека не буде запреком културноме п полнтичкоме развпјању. Како Германа не може дијелити разлика у верн, тако не смије нн Срба од Хрвата. Штросмајер је одрастао у доба, које је било познато у свему свијету под именом илирским, а то је пме у Хрватској имало сјединити све „покрајине од Јадранскога мора до Црнога, од Алпа до Балкана,“ јер „вас овај народ говори један језик и за то може имати и једну литературу.“ II кад име илпрско ннје могло да прнвлачи духове у једну заједнпцу, напуштено је, али мпсао није утрнула, мисао о браћи није могла бити ишчупана из загријаних срдаца, већ .је добила сјајну потврду у чину, што га је извео патријарх Рајачић у Загребу уводећи бана Јелачнћа у банску част, да ондазакоји дан послије тога изјави и загребачкн бискуп Шрот јавно пред народом, да несрећна партикула-цие ЦШосрге) не може да за увијек раздијели праву браћу и даје другима прплике, нека и даље над поцијепаном браћом господаре. Познати славнп II. II. Срезњевски на своме путу кроз Хрватску увјеравало се на сваком кораку, да су Хрвати били доиста у плирско доба потпуно напустилн задјевице између браће поради вјере, да су дапаче у Хрватској неки ревнитељи ударалн на вође своје поради вјерске сношљивости, а што се на свим линијама међу ннтелигенцијом признавало, то и онако нцје могло да народу смета, кад је он видио, да је доиста много тога заједничко и једно, а што би госиодске задтевпце могле да омету, на то се нпје обазирао. Ето такво је било врпјеме, које је младога професора богословнје у Ђакову, Јосипа Јурја Штросмајера подизало у народном погледу. А четрдесетнх је годипа баш ђаковачка богословија слала у свпјет људи, који су нспод водства католичких профосора улазилп као књижевници у тадашње српске листове, дајош јаче нстакну ону жељу и тежњу, која се имала огледати у заједничком раду. Доста ми је споменути само Мата Тоналовнћа, одана н пскрена прнјател.а Штросмајерова за читавпх 20 година. Ако ,је таквп круг и такво друштво било у ђаковачкоме сјемепишту, док је опдје боравпо млади Штросмајер ие пре-