Delo

ЈОСИИ ЈУРАЈ ШТГОСМАЈЕР 177 шавши још нп тридесетпх својих годнна, ко би се могао чудити, да је он и у зрелијим данима својим, кад је још внше имао прилике да учн и проучава и своју богословију и опћене науке свијета, могао прнгрлнти идеје млађпх својих година, и да су му оне из дна душе могле онда говоритн оне ријечи, што их је он послије договора са својом браћом бискупима пзјавио ректору кијевскога университета за руске славе? Та Штросмајер је неколико година прије тога (1882. годпне) јавио своје мишљење у штампи о бискупу и његовим дужностима у јавном послу: „Не може бити никакве двојбе, да смо ми бискупи по звању свом дужни сваку ријеч своју, свако слово своје и сваки корак свој прама пуку свому и прама браћи својој надахнути љубављу Исусовом.“ За њ су владике све једнаке, и православни и католички: „једна је тер иста она света жртва, коју ми једни и други у црквама нашим обављамо и Богу прпказујемо; једна су тер иста света отајства, која пуку нашему дијелимо; једно је тер исто свето еванђеље, које народу нашему тумачимо; а што још на једну тер исту цркву жалибоже не спадамо, то би нас једне према другима морало још опрезннјима, пристојнијима и љубазнијивима учинити.“ Дакле кијевски телеграм и није био друго, већ потпуно увјерење старца Штросмајера, који је по својем дубоком увјерењу и нослије бјеловарсже афере остао до пошљедњега часа оно, што је био у првим годинама свога рада у Ђакову за илирских времена, па онда од почетка до сврхе свога бискуповања. Кажу, да је Штросмајер био по наравн жељан славе, а онда к томе особито својеглав, те није нигдје од свога хтио да попусти. Ако су то нриговори, који могу теретити душу средњега човјека, не могу никако да буду особити гријех онакву духу, пред којим су се поклонили и његови највећи противннци. Узмите само на око све и веће људе, какви су у својим старачким годпнама, па нх поредите са старцем Штросмајером, који је имао мало свјетовних части, а по својим даровима н н способностима духа могао би их стећи, онда ће они прнговори изаћи као сјајна својства. Он није мнслно, што ће свнјет рећи на ово или оно, већ је радно самостално, држећн увнјек на уму, од какве ће корнсти бити његов рад потомству, а не што ће данас свнјет казати. Најбоље је свједочанство тој доиста велнкој души за оваквн поступак Штросмајеров у часу, кад се почело јављатн нешто Дело, књ. 36. 12