Delo

178 Д Е Л 0 уставнога духа у Хрватској. Тешке године од 1850—1860. сакупљаху снагу Штросмајерову. Десет је годнна земаљско господство плаћало Маџарима што су тражили своја права, али је десет годнна плаћала Аустрија Хрватима, што су билн на првој мети у обранн своје слободе, а к тому и у помоћи Бечу. Десет се година послије лијепнх времена Људевита Гаја и првих дана Јелачића бана није смјело у Хрватској нн хрватски мнслити, а камо ли говорити или радити—јер је немачка влада намјестила туђе људе, који нису имали не срца, већ нити душе раднти за напредовање хрватскога духа и народа. Кад се почео враћати устав, који је хрватска краљевина знала себи очувати увнјек и у свако доба, па и не било то у оној мјерп, у којој бн се желело, негдашњи су Плнри тек почињали да се сналазе. Нових сила није било, јер их није имао ко да узгоји, будући да су сада, послије 10 година, били сви задовољни, да се у школама може чути хрватска рнјеч. А Штросмајер у тој пустошн културној п политичкој и народној? Ето он тражи и оснпва прве и највише културне хрватске заводе! Јесте ли то гдје другдје у свнјету вндјети: немати ни својих школских књига, немати ни људи снремних, који би књиге могли да саставе, па мислити и оснивати свеучилиште (уннверзитет) п академију?! II неки поузданији прпјатељи Штросмајерови нијесу хтјели да узму као озбиљну бискупову одлуку — јер ннје било спреме за оно, што је заснпвао н замишљао још мало познати бискуп. Но народни су циљевн били пред очима, па је он полагано али сигурно не обзирући се што ће свпјет говорити почео разбнјати бедеме запрека у народноме културноме раду. „Повјест нас учн — велп он у своме писму 1890. године — да књпга не може цвасти у народу малену, а нити у народу колико му драго многобројну, али нарјечјпма раздробљену, ако се ова не слију у један књижевни језик“. Ко у томе да не гледа, како је Штросмајер добро разбирао стање Хрвата н њнхове књижевностн у часу, кад се имала размахати борба између Далмације п Хрватске да би за што, већ за нравопис и днјалекат — те ситнице, што су мучпле наше људе готово стољећа, само да не узмогну даље и напредније радити. Али чујмо даље самога Штросмајера. „То увпдјевши свн знатнијн народи старога н новога свпјета стоппше разнолнке живље језика н ћуди у један цјеловптп строј, те створпше једну народну књигу, која пх по-