Delo

ВАРТЕК ПОБЕДИЛАЦ 47 вагона у коме је седео Бартек са Погненбинцима, видела су се села и варошице, торњнћи на црквама, штркови посавијани као куке како стоје по гнездима на једној нози, усамљене куће, вишњеви воћњаци. Све је то промицало као стрела, а све црвено. Војници стадоше шапутати међу собом тим слободније што је подофицир, подметнувши торбу под главу, заспао, са порцуланском лулом у зубима. Војтек Гвиздала, сељак из Погненбина, који сеђаше поред Бартека, муну га лактом: — Бартече, слушај! Бартек му окрете лице са замишљеним, буљавим очима. — А што гледаш као теле кад иде на кланицу — шану Гвиздала. Него ти, јадниче, на кланицу и идеш, то је сигурно... — Хеј! Хеј! — уздише Бартек. — Је л’ те страх? — пита Гвиздала. — Што да није... Вечерња светлост постаде још црвенија, те Гвнздала пружи на њу руку и настави шапутање: — Видиш ону светлост? Знаш ли, лудо, шта је оно? Оно је крв. Овде је Пољска, наша земља, разумеш? А чак тамо далеко, где се оно онако светли, оно је Француска. — А хоћемо ли брзо стићи? — Што, ваљда једва чекаш? Веле да је бестрага далеко. Него не бој се, Французи ће изићи у сретање... Бартек стаде напрезати своју погненбинску памет. Мало после запнта: — Војтече? — Шта је? — Ама, на прилику, каки је то народ, ти Французи? Овде ученост Војтекова у једанпут спази пред собом амбис, у који беше лакше улетети главачке, но излетети. Знао је да су Французн — то су Французи. Слушао је нешто о њима од старијих људи, који су о њима причали да су увек свакога тукли; најзад је знао да су то неки врло туђп људи: али како да се то протумачи Бартеку, да би н он могао знати колико су туђи. II он најпре понови питање: — Каки је то народ? — Аха! Три је народа знао Војтек: у средини „Пољаци“, с једне